Ok, sve razumijem, sve znam, sve mogu shvatiti: imao je svoj život prije mene. Točka.
Imao je svoj život i u njemu su bile neke žene.
I te neke žene su imale različite interese.
I on je pametan čovjek i pametan muškarac.
Sve ja to razumijem. I nisam ljubomorna, stvarno nisam. Ok, vjerojatno BIH bila da ga uhvatim kako mu neka sisata plavuša sjedi u krilu, ma da mu bilo kakva žena sa sisama većim od mojih - a svaka žena ima sise veće mojih - sjedi u krilu, ili da je drpa za dupe, ili da s njom radi nešto što po defaultu šnjofa na seks. Ali on to ne radi, barem koliko ja znam pa ja nisam ljubomorna. Ali eto postoji ta jedna žena koja je i njegova bivša. I ta neka žena piše. I to dobro piše. I objavljuje to što piše. (A piše o njemu, to sam otkrila iako sam samoj sebi govorila da me u biti ne zanima o komu/čemu ona piše). I to izlazi u knjigama. A ja knjige čitam. I iako bi za moje mentalno zdravlje bilo pametnije preskočiti knjigu za koju vidim da ju je napisala ona, ne mogu. Jer sam znatiželjna. A onda popizdim.
I ona eto prevodi, zanima je kazalište, voli jazz, voli more, mrzi poriluk, voli knjige. I nadrkana je užasno. I pizdi stalno zbog nečeg. I svađa se s ljudima. I svašta nešto. Za kog je vraga njegova bivša morala imati iste interese kao ja? Zašto to nije neka koka koja brije po cajkama, recimo? I od pisanja je zanima jedino slanje razglednica? I ima, ne znam, miran karakter.
I da, da, znam ja da on mene voli, i da sam sad iracionalna za popizdit, ali bivše cure bi trebale biti bivše cure koje ne pišu o svojim bivšim dečkima koji su moji sadašnji partner.
Kategorije: mahnitluk, mentalno zdravlje, prozac, histerija, žene.
|
