Q STRIP
utorak, 20.12.2005.
[Qolumna] oQo stripa O ukusima...
|
Piše: Vladimir Tadić Čitam pre neku nedelju kolumnu Johanne Stokes o tome kako navući verne ljube na stripove. Oprobana tehnika – Sandman, Bone, Swamp Thing i Sin City... upalilo je i u mom slučaju, još pre par godina, sa lokalnim modifikacijama u vidu Dylana i Corta. Mada ni to nije smanjilo količinu zvocanja zbog novaca potrošenih ("bačenih") na stripove. No, što stati samo kod vernih ljuba? Ukoliko pozajmljujete stripove (a ima onih koji to ne rade), i za vaše prijatelje će se naći nešto, samo ako pažljivo birate. Burazeru koji je diplomirao na geografiji sam davao Corta. Prijatelj koji voli zavere i ima tendencije da bude paranoičniji od mene dobio je Watchmen (jer From Hell suviše odbija crtežom). Par drugarica je dobilo "Dugački pozdrav". Manijakalno depresivna koleginica nije dobila Jimmy Corrigana. I tako dalje. Poenta je u spajanju krpe i zakrpe, pogađanju ukusa. Which begs the question: a koji je to ukus nas stripadžija? Šta čitamo? Stripove. Što nekako deluje kao logičan odgovor. No, kad bi nekog pitali šta gleda, a on nam samo odgovorio "filmove", jel' bi to bilo logično? Šta slušaš? Muziku. Koje slike voliš? Slike. Ovo je verovatno jedina umetnost gde se ne pravi nikakva podela po vrsti sadržaja – stripadžije čitaju stripove. Sve stripove. Naravno, neke vole manje, neke više – ali ako je strip, pročitaće se. Recimo, ne volim vesterne. Poslednju knjigu sa kaubojcima sam pročitao pre cirka dvajes' godina, a film gledao pre petnaest. Ali poslednji vestern strip sam pročitao pre par meseci (i nije mi se dopao – but that's not the point, da nije bio strip, ne bih ga ni pogledao).  Eventualne podele postoje po nacionalnim strip školama. Mnogi će reći da čitaju samo Bonellija. Što određuje njihov ukus, kako konkretno? Šta zajedničko imaju Komandant Mark i Napoleon, osim formata i zajedničke izdavačke kuće? Slično je i sa Amerima. Dok nekako ima smisla voleti samo super-herojski strip (mada još treba da uživo sretnem nekog ko će tako nešto da izjavi), odrediti Vertigo kao svoj ukus nema smisla, pošto Vertigo izdaje sve od dark fentezija, preko klasičnog horora, do noira. Moj otac recimo čita samo francuski humoristički strip (za koji smatra da nema šta više da kaže otkad nema Macherota, Franquina i Goscinnyja). I to ima smisla. Omirisao je Bone, procenio da to ipak nije za njega, i digao ruke. Probao sam da ga navučem na Zekana, rekao je ne hvala. Meni je pak dovoljno da je to strip. OK, svakako neću kupovati Bleka, ali među izdanjima koja sam pročitao u poslednjih šest meseci nema kog žanra nema. I to nema smisla. Naravno, možemo da diskutujemo o tome kako dobre priče nemaju žanr, isto kao što nemaju ni školu, i da postoje šanse da i u vesternima postoje priče koje bi mi se dopale bez obzira na setting (i postoje – Ken, naravno, i Blueberry, još naravnije). Ali to važi i za vestern filmove, i nesumnjivo i za vestern romane. Vestern roman, kao što rekoh, nisam pročitao dvadeset godina, a vestern film nisam pogledao petnaest, bez obzira na sve to. A vestern strip sam pročitao pre par meseci. Volim humorističke stripove (bez crnog humora, molim). Volim SF sa određenim metafizičkim elementima. Volim horor. Istorijsku fikciju. Slice of life. Egzistencijalne bedake. Donekle volim i ljubavne komedije, onako kako to samo Rumiko Takahashi ume da odradi. I trudiću se da samo takve stripove kupujem. A kakve stripove vi volite? (Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.) |