Mlada>Glupa>Naivna?

Pretprošli petak šalje mi stara prijateljica poruku da je Urban u četvrtak u Splitu i da nas tri idemo za dobra stara vrimena! Par dana nakon počele smo planirati šta i kako...Bilo je lipo prisjetit se svih koncerata na koje smo planirale ić na isti taj način, a nijedan nismo propustile...Tako san se nadala da nećemo ni ovaj!
Urban mi toliko znači...I možda bi nekima to zvučalo kao: ajme još jedna u nizu obožavateljica! Ali ja nisan 'zaljubljena' u njega...već u njegove pisme. Kad ih slušam iman osjećaj kao da je svaka rič napisana za mene, tako imamo isti stil razmišljanja o nekim stvarima i osjećajime da je to nevjerojatno...Naravno, iz moje ljubavi prema njegovom 'opusu' proizašla je i sama privrženost prema njemu...Ali ne fanovska, već ga volim kao dobrog, starog prijatelja...i kao takvog ga obožavam!
Di san stala? Da, planiranje... I tako pomno isplaniravši sve uputile smo se u Split, ostavile stvari, spremile se i uputile se na koncert... Putem do O'Hare sam imala takav neki loš osjećaj da neću moć uć na koncert, da će se dogodit nešto loše, da ću zakasnit ili sl...Kad smo došle, čula sam da su ama baš sve karte rasprodane. Malo je falilo da mi suze krenu na oči! Taj osjećaj je stvarno teško opisat...tuge, razočaranje, bisa, svega! Ali nešto nam je govorilo da se ne predajemo i progurale smo se do vrata..Naravno, bilo je nemoguće uć bez karte. A činjenica da je više svita bilo vani nego unutra nije nimalo pomagala. Pokušale smo zamolit čuvara da nas pusti da ćemo platit duplo, troduplo al nije bilo šanse... Na kraju treća sreća, pokušale smo još jednom, rekle smo odakle smo došle, da moramo uć da ga obožavamo bla bla...ubacile još koju spiku i pustili su nas...naravno uz plaćanje karte! Nisan mogla virovat. Iza nas je bilo 30ak ljudi koji su tili uć i oni puste nas...srića ili sudbina? Prosudite sami kad pročitate do kraja.
Kad sam ušla kroz vrata osjećala sam se...ajme...tako sritno i ispunjeno. Nisan mogla dočekat da se popnem uza one stepenice i uđem unutra.
Naravno, koncert mi nije koncert ako nisan u prvim redovima! Ali uspile smo se dogurat tek do drugoga, još je problem bio šta su isrid nas bili neki ogromni tipovi. Kad sam jednom pokušala objasnit da je njemu praktički svejedno ako ja uđem isprid njega a meni bi značilo i previše samo me ignorira..ali ko ga može kriviti, vjerojatno bi i ja reagirala isto. Pomirivši se sa sudbinom, prihvatila san to misto. Uskoro je izaša Urban i koncert je počeo.
Mjesto za mene. Tako sam se uživila pismu. Prošlo je 9 miseci otkad sam posljednji put čula Urbana uživo. Primjetila sam da se onaj tip okrenio i promatra me čitavu pismu. Očito ga je grizla savjest, ili se tio ulizat..Ne znan i nije me briga, bitno je da me je pustio u prvi red! Ne sićan se kako je izgleda, al volila bi da zna koliko san mu zahvalna.
Koncert je bio predobar. Neopisivo. Uživala san u svakoj riči.
Primjetila sam mu curu u loži sa strane...Prekrasna je. Prirodno lipa.
Koncert je teka, nizala se pisma za pismom a ja sam se jednostavno topila. Koliko god mi ovo bilo teško priznat, čak san i proplakala na dvi pisme...Kornjaču i Tvoj gen (one imaju još jednu sentimentalnu osnovu). Suze su išle samo od sebe, tako da sam ja ostala zapanjena. A ni prijateljice nisu mogle virovat. Al jebi ga, ipak je to Urban. Moj Urban.
Pošto san još i bila prilađena morala san stalno puvat nos, i jednom prilkom su mi maramice ispale pokraj torbe koju san stavila na pozornicu da mi ne smeta. Između dvi pisme motirala sam Urbanu da mi doda maramice a on je biće razumio torbu i uzeo ju je. Al nije mi ni nju doda, već je lipo uzeo i počeo vadit stvari. Nas tri smo poludile...prvo jer je Urban uzeo našu torbu, a drugo jer u njoj ima puuuno onoga šta se nebi tribalo vidit tipa uložaka i sl. :) Al srićom nije naišao na take stvari. Prvo je uzeo moju kutiju duvana i lipo se poslužio...bez pitanja, al ko mu zamjeri!:) A onda se dovatio fotoaparata. Tribalo mu je dosta da skuži kako se pali, dok mu nisan pokazala...A onda je slika nas tri u publici. Zamlisli, Urban nas je slika!! Ajme. A onda je slika sam sebe. Ajme sriće.
Bilo je tu još sitinih događaja...Mogu slobodno reć da je ne najviše, nego jedino sa nama komunicira iz publike...I to čitav bend.
I tako je došla i posljednja pisma. Kraj.
Bio je to koncert za pamćenje. Al nisan ni smunjala.
Nakon koncerta mislile smo se bil ošle po sutogram..Nismo tile smetat. Al opet smo se odvažile. Prvo je jedan od rpije dala album da se potpiše a onda druga, i doša je red na mene. Ja san mu dala prvo onu kutiju duvana, lipo mi se potpisa. A onda san mu srčano rela: Aj kad san već vamo daj potpiši se još i vamo...znan da san naporna al jebi ga prilike nisu tu da se popuste! On se bio nasmija. I na papirić mi napisa nališu posvetu ikad: FOR xxxxxxxx
NJEN URBAN
LJUBIM TE (i onaj njegov čovječuljak sa strane). Kad je završio nisan mogla da mu ne prišapljem nešto, nagnula sam se i rekla da mu je cura stvarno prekrasna. Vidilo se da mu je bilo drago. Odma je to prišaplja njoj, a njoj se razvuka osmjeh od uva do uva..Nisan mogla virovat da sam JA na trenutak usrećila Urbana..i curu mu! Jooj! I onda za kraj san mu rekla da moran napravit još nešto i da onda kidam. Zagrila san ga svom snagom! Onda me on uhvatio i poljubio (u obraz naravno), i to tako lipo i jako. Ja san cvitala. Poljubila san i ja njega. A onda je prije izvadila fotoaparat i išla san nabrzake uslikat, i on nije tio da na slicu bude kako je ljubim njega već on mene...I tako je bilo! Nakon toga smo ošle...
Ja nisan mogla disat od sriće. Mogla sam slobodno umrit tu večer, imala sam osjećaj da mi se najveća životna želja ispunila! Nisan mogla skinit osmjeh sa lica. Jednostavno predivno...
Sada iman slike, iman autograme i neizbrisive uspomene...
...hvala ti Damire! Ljubim i ja tebe...