Pripadan tebi

SRETNI TRENUTAK

Uhvatit fotoaparatom osobni sretni trenutak i uz to bit kreativan, nije baš lagan zadatak. Pogotovo na ovu vrućinu. A osim toga, ja sam totalna šteta kad treba nešto napravit po zadatku. Da nisam, već bi bila ispisala tajkunsku priču. Ovako, samo čitam i povremeno komentiram.
Sretan trenutak treba se osjetit na fotografiji bez puno filozofiranja, objašnjavanja. Jer kad se puno objašnjava čini mi se da nekako sve gubi smisao, kao da to onda nije to.
Znaš, ovo je prova jednog broda koji se meni i nije baš nešto svidija. Ali ove štrike, vidiš, ja sam...... ma to mi je bezveze. Kao slikari koji naprave nekoliko poteza kistom po platnu, nakon toga stoje i objašnjavaju.... znaš, ovo ti je ovo, ono, a ti u svemu tome ne vidiš ništa i ne razumiš bože tebe.








Sretan trenutak, tek rascvitali cvitići smilja. U njima ćutin sunce, more, lito, ditinjstvo.
Tako obično i nije uopće kreativno.





Galeb sa začuđenim –di san ja ovo sta?- pogledom. Tako dosadno obično.

Kao da je sve već ispričano, kao da je svaki kamen već poslikan.
Ali ne dam se ja. I dalje šetam sa fotićem u ruci. Ma uletit će meni taj posebno sretan trenutak.
I tako prije par dana idem pridvečer do grada. Nije mi se baš išlo kroz šatore priko pijace i krenem priko drvenog mosta.
Oopalaaaa.... i evo mog sretnog trenutka!








Ova rasklimana puntižela i brokva definitivno su moj sretan trenutak. Jer, priko ovoga sam zapela i samo je dzzz falilo da se ne skotrljan. Mislim da ne tribam napominjat da se nisam ponila nimalo damski. Štaviše, beštimala san ka kočijaš. Naravno na meti su bili bivši, budući i pogotovo sadašnji. I koji me đava tira da se penjen priko ovih balvani.
Alooo ljudi! Šta je ovo???? Doti jedna greda je popucana, odvaljena, slomljena. Jel se ovi most triba raspast samo zato šta ga vi niste postavili? Je li neko triba slomit ruke, noge i vjerovatno tužit Grad?
Pa, jebemu mater, zabijte bar brokve dvanaestice da se ovo ne culja!