Pripadan tebi

BEZ ŠKVERI

Znate li kakav je to osjećaj kad se nečeg ne možete sjetit? Kad nešto stoji pohranjeno u nekim skrivenim kantunićima sivih stanica i neće vani. Nikako. Uffff.....
Nekidan sam nešto vidila i sjetila se da sam o tome nešto čitala. Čak znam i di. I nikako se ne mogu sjetit kompletnih podataka. Dva, tri, četiri….. ne bi se bog sitija.
Pa san se upustila u pretragu putem interneta. I tako utipkavam riječi, raznorazne kombinacije riječi. Ništa!
Doslovno ništa!
A mene to stalno tuče po glavi!
Dva ili više…. Kvragu… znan da su dva sigurno.
Nije bilo druge nego krenit u pretraživanje čarobne škatulice, di se može nač sve i svašta.
Pa san tako sve privrtila jedan put onako brzinski. Nakon toga sila na pod i pomalo sve vrtila i čitala, nešto na preskok i oslanjajuč se na naslove. Naravno, kako to obično biva, ono šta tražim nema šanse da nađem baš tada. Ali sam zato našla čudo toga šta mi je tribalo prije nekog vrimena.
I tako, dođem do jednog malog članka, ne znam ni sama zašto sam ga pročitala jer naslov nema nikakve veze s onim šta tražim.
Konačno! Jedna rečenica, nije ono šta sam tražila ali ipak nešto.
Vrtim po glavi…. Južna… hmmmm… znam di je to…. Neće bit problem pronač. Ako još uvik postoji.

Dakle, riječ je o sunčanim satovima u Trogiru.
Sunčani sat za kojeg sam znala je u glavnoj gradskoj ulici, nasuprot Katedrale.








Drugi mi se otkrio sasvim nenadano. Kad su skinute grede, puntižele, armadura ukazala se bila kamena ćipka.








Portal je zasjao, zablještio.





Pogled mi odluta poviše portala.





Ovo mora da je sunčani sat.





Treći je onaj za kojeg nisam znala.
Podatak je glasio….. na južnom pročelju, poviše glavnog ulaza u Paitonovu palaču.
Uputim se uskom uličicom. Balatura i stara, trbušasta barokna ograda.








To bi tribalo bit ovde.
A ha…. Eno ga…. iza onog zelenila. Slabo se vidi.





Popnem se na skalinicu i pokušavam to nekako bolje slikat.
Pronašla sam i treći sat!





Vrime teče.
Ostavlja tragove.
I ponekad čudne sjene.