Pripadan tebi

NAKON BURNE SUBOTNJE NOĆI

A, ne, ne…..nije me opet pukla romantika. Ni snovi. Ono šta slijedi prava je java. Čak bi rekla i strava.
Dakle, nedjeljno jutro opet je osvanilo maglovito. Nije mi više štosno i napeto i krenem pomalo do dućana. U međuvremenu mi nešto padne napamet i produžim do grada, pa kroz park.
A u parku slike ajmemajko!
Nisam baš na ovo mislila, ali prizor me jednostavno ostavija bez riči pa sam napravila đir oko ciloga grada.








Ovo su ostaci tulumarenja po parkovima!
Ne mogu a da se ne zapitam znaju li neki roditelji di im dica provode noć?
Ako se dobro sićan u Zakonu stoji da je dici do 16. godina zabranjen izlazak vani poslije 23.00 sati bez pratnje roditelja ili starije punoljetne osobe.
Neki će vjerovatno na ovo reč kako se dica često vade na ono kako može ova, ona…..
I moje su koristile istu taktiku. Pa smo razgovarali, pregovarali, pogađali se. Često sam znala reč da ću i ja navečer izač vani, da ću doć povirit šta rade.








Mislim da postoji i Zakon u kojem se zabranjuje prodaja duhana i alkohola osobama mlađim od 18.godina. Isto je i sa točenjem alkohola u kafićima.
Pitam se drži li se itko tog zakona?
Da li netko uopće kontrolira sve ovo?
Zakone imamo ali ima bit da se oni ne provode.








Ili je stavrno postalo društveno prihvatljivo nalit glavu, oblokat se i bauljat po parku, gradu. Jer onda si naravno faca.
Zatvarat oči pred ovakvim stvarima. Govorit …. Nije moje dite!
I još uz to dat dici auto za večernji izlazak. A po Zakonu ni to se ne bi smilo.
Ne mogu od straha kad mi dite side za volan, da ne naleti na neku pijanu budaletinu.











Život je posta jako težak. Roditelji neprestano rade, trude se dici priuštit sve i svašta. Da prate korak sa ostalom dicom. I u tom neprestanom radu malo se zaboravilo na dicu. Dica su tako veći dio dana prepuštena sama sebi, često i ulici. Ponekad čak i bez toplog oboka. Nemaju s kim porazgovarat, potužit se, ispričat šta je bilo u školi.
A nije najvažnije dici priuštit najnoviji mobitel, i svaku godinu kupovat novi, imat nekoliko jakni, cipela i to po mogučnosti neke jako cool marke.








Dici tribaju roditelji i razgovor. Dici triba ukazat na prave vrijednosti, pokazat da roditeljima nije baš lako omogućit njihove hirove. Ukazat na mogućnost litnjeg zaposlenja. Znam da nije lako nać posal, ali nije ni nemoguće. Naučit ih da nijedan posal ako se radi pošteno nije sramota. A čak su i u ovome neki zakazali.
Pa tako neke mlade damice uzdignutog nosića prođu kraj cura koje rade na štandu.
Ma da…. mogla bi ja sad ovako pisat i pisat.
A bojim se, nikakve koristi. Samo sebe snervam.








Za kraj…. malo magle!