Pripadan tebi

MALO O TROGIRSKOM LISTU

Ljudi u ljutnji reagiraju na različite načine. Mi, Dalmatinci bučno, puknemo, vičemo. Skidamo s neba svece, spominje se uža i šira rodbina, izmišljaju se nove beštime.
Uza sve to, blogerima je vjerovatno prva pomisao sest za tipkovnicu i počet pisat.
U subotu sam bila jako, jako ljuta. Od pisanja sam se suzdržala jer taj post mi sigurno ne bi služija na čast. Napravila sam dva đira po kući i odlučila šta ću napravit. Nema pisanja, prvi korak je poslat mail.





Razlog moje ljutnje?
Subotom imam običaj kupit Trogirski List. Svi mi u Trogiru vrlo dobro znamo za koju boju navije TL, ali mene to ne zanima, jer uvik ponešto nađem za sebe. Uglavnom teme iz povijesti grada.





Mene ne zanima politika, plavi, crveni, ljubičasti, rozi na bile sloniće, nikakvi. Jedino šta bi volila je da se ovaj moj prilipi grad konačno malo trgne. Da se pomakne s mista! Ljudi su štufi svega, parkirališta, kopanja, semafori, nekog novog stadiona dok je gradu potrebno puno važnijih stvari, kupovanja starih, olinjalih igrača, fatamorgana mosta s kojim se već godinama ljudima pituraju oči, Čiovskog mosta priko kojeg svakodnevno prolazim i u zadnje vrime uopće nije ugodno, bezveznog i nepotrebnog laprdanja o svačemu i ničemu, prepucavanja raznoraznim video uratcima, pribacivanja krivnje, kriv je ovi, oni, HDZ, SDP, livi, desni, gornji, donji, svojatanja toga tko je napravija rivu, tko je više i bolje napravija, tko je za Uskrs podilija više sirnica, jesu li novinari došli ili nisu, je li netko pozvan na misu ili nije, prodavanja i prepuštanja mandata, zapošljavanja po općini, koalicija, prelazaka iz stranke u stranku, zavisi kako vitar puše…. mogla bi ja sad ovako brojit do sutra.
I pun mi je kufer da ne mogu lipo u miru božjen sist na rivu i popit kapučino a da mi neko ne uleti sa politikom i izborima!




Sveti Ivan zaštitnik grada




Ali vratimo se na to da sam i ovu subotu kupila TL.
Dođem kući…. listam. Gledam….. jedna slika je sto posto moja, drugu trebam provjerit.
Listam slike priko interneta, pretražujem svoj blog, slike po računalu.
Da, i druga je moja.
Nitko me nije kontaktira. Nitko nije tražija dozvolu, nigdi nisam potpisana.
Znam…. neki će opet frknit…. evo je opet ona o slikama. Znam da nekima smeta i moj potpis. Jer, tko sam ja da potpisujem svoje slike. Vjerovatno će reč…. neš ti…. ti si obična fotoamaterka.
Jesam. Ja sam fotoamaterka. Ali, kako god su neki ponosni na svoje riči ja sam ponosna na svoje slike. Nisu savršene, o fotografiji malo znam. Ravnam se isključivo po instinktu i oku.
Moje slike nalaze se svugdi po internetu. Ispod svake slike piše.... slika se nalazi na blogu - Pripadantebi -. Znači, uopće nije problem pronač me.
To šta su slike na internetu ne znači da ih se bez mog znanja može objavljivat u tisku. Da me se lipo zapitalo, ja bi ionako dala dopuštenje. I jedini uvjet bi bija moje ime kraj slike.
Ovako, gledam svoje slike a nikome ne mogu reč…. vidi ovo sam ja slikala!




Katedrala Sv. Ivana




Zašto tek sad pišem o ovome?
Prvi razlog je šta sam tila malo stat na balun.
Drugo, poslala sam mail glavnoj urednici i u glavi odredila neki razuman rok u kojem bi tribala dobit odgovor na upučeni mail. A 24 ure je više nego dovoljno za napisat odgovor. Jer, naravno, u kulturnom i civiliziranom svitu je pristojno odgovorit na poštu. Pošto odgovor nisam dobila napisala sam post!