Ok, ovaj put za ozbač. Iako sam prije par mjeseci objavil na Bloguda bi rado da ekipa krene u nekakvu akciju, niš se nije desilo. Čitam na blogu da je Bridge pokrenula akciju (bravo stara), i drago mi je da ima još ljudi koji razmišljaju pozitivno. Već nekoliko mjeseci mi se mota po glavi ideja da se nekaj pokrene. Dosta ekipe koja se javlja su ljudi koji su zaposleni, imaju neki svoj posel i žive kak već živi većina ljudi. Od prvog do prvog, razvlače lovu po minusu na tekućem, po čekovima, karticama… Znam da je teško. Ja sam jedan od tih kojima je teško. Grdo je kad uz svoj rad, naon što povučeš crtu na kraju godine skužiš da si radil za kurac, da je sve kaj si se trudil završilo sa gadnim minusom na računu. A opet, svakom je njegovo sranje najteže. A ja sam prije nekog vremena skužil da opće nisam u takvom kurcu. Da ima ljudi kojima je gore nego meni. Sjetil sam se tog plakata koji mi ni danas ne izlazi iz glave. Klinac, ćelave glave kojem iz nosa viti cijevčica za kisik. Jadno dijete koje je možda osuđeno na lagano umiranje od raka, leukemije i sličnih govana. Kako mi je buraz nedavno obolio od raka, to me dotuklo totalno. Slika tog umirućeg djeteta mi ne izlazi iz glave. Onda sam se sjetil i sve one djece u Nazorovoj koji nemaju tatu i mamu i koji sanjare o danu kad bu neko došel po njih i kad buju imali svoju sobu, svoje igračke, svoje Pokemone i bojice za školu. I tu sam počel plakat. Al, ono fakat sam plakal. I mislil sam si kaj mogu napravit. Mogu napravit to da apeliram na ljude na Iskrici i na Blogu . Na hrpu ljudi s kojima se dopisujem i razmjenjujem misli svaki dan. Dobri ljudi s kojima se nađem na kavi, popričamo o koječemu i napijemo se kak ima biti. Ljudi treba im naša pomoć. Je li moguće da smo toliko egocentrični da ne vidimo? Ili nas je samo život naučil da gledamo sebe i ne oko sebe?
Listopad je. Za dva mjeseca je Božić. I ponovo ćemo se uvaljat u shopping groznicu, kupovat frendovima hrpu beznačajnih sitnica po 20 kuna. kao mali znak da ih nismo zaboravili. Potrošit ćemo hrpu novaca, otići u minus na računu, za poklone koje će svi zaboravit za mjesec dana i koji će skupljati prašinu na policama. Ove godine od mene niko ne bu dobil ništa za Božić. Baš me briga. Vrijeme je da počnem razmišljati drugačije. Majku mu, ima nas na Blogu i Iskrici oko 100000. Koji je to broj. Nevjerojatno. Možemo li nešto pokrenuti? Naravno.
Draga ekipo. Možete li odvojiti ove godine 5, 10 ili 20 kuna? Postoje li među nama ljudi koji nisu zaboravili druge? Ja sam ih zaboravio, ali sam se sjetio ponovo. Jedino što ne mogu sam. Trebate mi vi. Imate li staru plišanu igračku? Imate li staru slikovnicu? Donirajte. dajte da mi, koliko god nas ima učinimo ovaj Božić ljepši za tu nesretnu djecu. Treba mi pomoć Iskrice i Bloga. Treba nam neko ko bu otvoril žirac na koji možemo uplatit lovu. Treba nam neko ko bu imal mjesto za spremit igračke i knjige do Božića. Dečki i cure, javite se i uključite. Za sada će biti dovoljno da se javite u komentarima. Da vidimo koliko nas ima.
Nadam se da nisam bil prepatetičan, oni koji me znaju, znaju da nisam takav. Jednostavno je nekaj puklo u meni. Umjesto da ove godine za Božić odem u birtiju i stresem parsto kuna na cugu, rado bih bio s tom djecom, sa onima kojima je to možda zadnji Božić. Koliko vas još ima takvih?
Pišite u komentarima i na daywalker01@net.hr. Vremena imamo, samo treba krenut.
Post je objavljen 11.10.2004. u 15:28 sati.