Nekoliko puta sam razmišljao o tome što me može taknuti ili čak povrijediti. I iskreno nema toga tako puno. Budući da i inače često larmam i galamim, tj. podižem glas i na sitnice, u stvari ne reagiram emocionalno. To je za mene normalno. Uvrede, psovke i kritike na kratko me navedu da se zamislim i možda nešto promijene, ali ne jako. Mogu podnijeti svašta. U to sam se uvjerio i ja i mnogi iz moje okoline. Gaženje, podmetanje, nož u leđa (dakako ne u literarnom smislu) i još mnogo toga, i neće imati neki veliki utjecaj ili izazvati neki veliki stres u meni. Ali ima nekoliko stvari koje ne podnosim. Takve stvari koje uzrokuju neku jaku emocionalnu reakciju u meni.
NEEFIKASNOST često uzrokuje bijes kao spontanu reakciju. Priznajem i sam sam često lijenčina u nekim stvarima, kao pospremanje, nekad mi se stvarno ne da nekuda ići itd, itd. Ima toga dosta. No kad se nešto dogovoriš, ili obećaš, ili si, daj Bože, plaćen za to pa ne napraviš ili čekam mjesec dana na posao koji traje u najgorem slučaju petnaest minuta, e tada pošizim. To je bacanje vremena uzalud, bez nekog konkretnog rezultata. Još gore ispada kada ja, npr. na poslu podignem par ljudi na noge da se nešto napravi jer to ipak donosi profit, onda tih nekoliko «neefikasnih» te tako pogleda, da samo čekam kad ću dobiti nogom u guzicu. Jer ispadam zanovijetalo i gužvotvorac.
PRETJERIVANJE i ISKRIVLJAVANJE ponekad uzrokuje istu reakciju u meni. Primjer: mogu se pohvaliti da sam ipak dosta proputovao i svakojake situacije doživio. I onda, normalno, se o tome u društvu priča, jer ipak ima dosta zgoda i nezgoda. Često ignoriram kad ostali sudionici malo iskrive činjenice zbog zanimljivosti. No kad ti nekoliko ključnih elemenata tako okrenu da ispadneš totalni kreten i seronja, a znaš da nije bilo tako i imaš svjedoke. A sve samo zato da oni ispadnu super, a u stvari su reagirali kao papci, jer su imali 15 dana za nešto učiniti i ništa, a ja sam zajeb'o šesnaesti (jer sam bio pijan i živčan) i ispadnem totalni krivac za sve, pa moraš puknuti. Nakupilo se. Kad slušaš tisuću puta istu priču, a svaki pojedini put je neki detalj još malo više izokrenut, već stvarno počinje ići na živce. I dovede te u situaciju da sam morao primiti šalicu od kave i piti ju, samo zato da ne odalamim onog koji iznosi te nazovi «činjenice». Ili mi dođe da nazovem one sudionike putovanja koji znaju o čemu se radi i da tu priču uguraju u šupak pripovjedaču.
IGNORIRANJE pak na drugu stranu ne uzrokuje niti nešto pozitivno niti negativno, osim možda kasnije, kao posljedicu. Nego me dovede u neku čudnu prazninu i izgubljenost. Primjer: s nekim si si dobar. Skoro svaki dan se vidite, razgovarate. Zajebancija, vicevi, mail-ovi, čak i neki elementi iz osobnog života i onda muk. Prođeš pored osobe, pozdraviš, ništa. Nema odgovora. K'o da sam od stakla pa gleda kroz mene. OK, nekad i ja hodam k'o muha bez glave, jer mi se nešto mota po glavi, pa ne vidim niti tramvaj koji me umalo udario u Frankopanskoj, a kamoli da nekog prepoznam. Jednom, OK, dvaput, OK, triput, nešto ne štima. Ali nakon pet dana ili više toga se stvarno počnem pitati: Što se događa? Jesam li ja što rekao? Neku uvredu, glupost, što? Ili ta osoba ima nekih gadnih problema? Zar je tako teško reći Bog? Mislim, tada sam u situaciji da vrtim po glavi tisuće trenutaka provedenih u razgovorima, na kavi itd. a ne mogu otkriti što ne štima. I dalje nema povratne informacije. Više volim kad mi netko kaže u lice: «Čuj ideš mi na živce, goni se!» i maknut ću se bez nekih primisli, nego ovako. I onda kad ja počnem istom mjerom, onda počnu vrijeđanja. Momentalna povratna informacija. Pa čak i u Hrvatskoj vojsci, gdje si obavezan pozdraviti svakog časnika ili dočasnika kad prođeš pored njega, ako ti ne odzdravi nakon tri susreta, nisi ga dužan pozdravljati i nećeš trpjeti posljedice. Dokazano jer sam imao takvu situaciju sa jednim general-bojnikom dok sam služio. Tri puta mi nije odzdravio i ja ga višem nisam pozdravljao, kad me ljut pitao zašto; rekao sam da to nisam dužan, ako on ne obavlja svoju dužnost. I bio sam u pravu. Ali život nije vojska, to kužim. Ali do vraga, ako ti smetam reci, pa ljudi smo, a ne da se gleda kroz mene. To je užasno, stvarno ne znam što bi sa sobom tada.