Ponekad nas zavede rec.
Ponekad rec, zavedemo mi.
Ponekad.
Ponekad se u nas uvuce i slutnja i ceznja.
Pa se trazimo u nepreglednim mogucnostima zbilje.
Ponekad, samo ponekad,
koracamo sa oblakom u oku,
sa likom necijim bisernim.
I tada nas uzmu nemiri i nadanja i strahovi...
Ponekad, mislimo da je to bas ono pravo,
pa ga cinimo, ziveci ga nesebicno,
I tela i srca nam se rastacu u izmaglici
novog jutra...
Ima li nas tada ko zaista ?
I koga mi to imamo, zaista?
Ponekad, samo ponekad, gubeci sebe,
gubimo, i ono sunce , sto na nebu
cini nam se, blista samo za nas...
I pitamo se tada ima li koga tamo
u toj pesmi od krvi i mesa,
sto misliti zna da misli,
I ne znajuci, umiremo uvek sami...
I necije ruke, nezne lake
milovace nase odsustvo, nase nemanje..
Ponekad nas zavede rec,
ponekad u trenucima ocaja i bola
zagledani u nebo posuto zvedama
placemo, znajuci da nismo ipak sami...
S ljubavlju Dragi.
Post je objavljen 06.06.2005. u 18:13 sati.