Razmisljanje
|
Ponekad nas zavede rec. Ponekad rec, zavedemo mi. Ponekad. Ponekad se u nas uvuce i slutnja i ceznja. Pa se trazimo u nepreglednim mogucnostima zbilje. Ponekad, samo ponekad, koracamo sa oblakom u oku, sa likom necijim bisernim. I tada nas uzmu nemiri i nadanja i strahovi... Ponekad, mislimo da je to bas ono pravo, pa ga cinimo, ziveci ga nesebicno, I tela i srca nam se rastacu u izmaglici novog jutra... Ima li nas tada ko zaista ? I koga mi to imamo, zaista? Ponekad, samo ponekad, gubeci sebe, gubimo, i ono sunce , sto na nebu cini nam se, blista samo za nas... I pitamo se tada ima li koga tamo u toj pesmi od krvi i mesa, sto misliti zna da misli, I ne znajuci, umiremo uvek sami... I necije ruke, nezne lake milovace nase odsustvo, nase nemanje.. Ponekad nas zavede rec, ponekad u trenucima ocaja i bola zagledani u nebo posuto zvedama placemo, znajuci da nismo ipak sami... S ljubavlju Dragi. |