Danas sam pojela pokvareni jogurt.
Pisalo je malim crnim brojkama 07.04. a negdje ispod ili sa strane; rok trajanja otisnut na poklopcu.
To bi bilo to, znala sam da je danas 11.04. i da je prošlo 4 dana. Pa ipak, pojela sam ga sasvim mirno, uživala sam u okusu "izvanredno slatke marelice" nekog egzoticnog imena, marketinškog trika i breskvaste boje. Nisam osjetila nista pokvarenog u njemu, nista lošeg ili gorkog. Baš nista.
Bio je sasvim u redu.
Znam da nekada sami sebe namjerno uništavamo, uživamo čak u tome, i okus je dobar, okus nečeg što bi po svim pravilima trebalo biti gorko i trulo.
A pravila nema, izmišljena su, i rokovi su izmišljeni.
Nema rokova poslije kojih sve počinje ispočetka, iako bi dobro bilo da ih ima.
Prošlo je već puno sati od tog jogurta, i dobro sam. Ma nikada nisam ni sumnjala da necu biti.
Odveć navikla na pokvarenost. Imuna...
A zašto sam onda u njemu uživala?
Post je objavljen 12.04.2005. u 00:09 sati.