Kada sam nekima od vas davne 2002. godine, na vrhuncu dotadašnje karijere, saopštila da sam konačno spoznala šta me u životu interesuje te da sam rada da pod stare dane podvučem crtu i da se vratim u školsku klupu, mnogi su sa nevericom govorili da sam j**** nenormalna i da ću propasti brže nego svi brakovi Zsa Zse Gabor zajedno. Tri godine kasnije, od Zsa Zse zadržah jedino jezičinu ali propala još nisam.
Studiranje sa osobama koje su toliko mlade da misle da je "Michael Jackson oduvek bio beo" ima svoje prednosti i svoje mane. Recimo, bilo je stvarno refreshing spoznati da su, nakon moje nesuvisle i u-raljama-života-izgubljene generacije, na red došli neki novi ljudi koji deluju kao da znaju gde idu i šta hoće. Ljudi vredno rade, privređuju, interesuju se, čitaju, rade domaće zadatke, dolaze na predavanja, skripta za IV godinu su nabavili još u prvoj, paze na vremenske i ispitne rokove, index nose i u clubbing, prepuni su korisnih informacija i međugeneracijski su solidarni (na čemu bi im zavidelo i stanovito ministarstvo u Hrvata). Ono što im možda malo nedostaje je taj istorijski kontekst koga meni još nije zafalilo. Recimo, u prvoj godini je najveći bauk bio ispit iz izvesnog istorijskog predmeta na koji su svi odlazili natapacirani bensedinskim tabletama. Zarad očuvanja mentalnog zdravlja, na taj ispit nisam odlazila pre sopstvenog sudnjeg dana pa su mi sve informacije bile second hand. Pravih razmera problema sam postala svesna tek vis a vis. Naime, u vihoru ispitivanja, dok sam lamentirala nad svojim ispitnim pitanjima, devojka je pored mene odgovarala pad socijalizma. Nemam običaj da slušam šta drugi pričaju jer mi je koncept kamene face stran pa sam želela da poštedim kolege svojih izbečenih očiju i coktanja. Nakon 10ak minuta blablablabla profesorka je devojku na nekoliko krajnje očiglednih načina pokušala da navede da ispriča nešto o padu Berlinskog zida ali se njoj ovoj taj istorijski fakt očigledno nije činio dovoljno atraktivnim te o toj problematici nije umela da kaže ama baš ništa. U kasnijem evaluiranju ispita i toga ko je kako odgovarao (moja omiljena disciplina), i pored nekoliko suptilnih pokušaja da joj se objasni značaj tog simboličnog čina, njoj je i dalje bilo nejasno zašto je pala. Zaboga, ta šta nju, kao budućeg politikologa, boli k**** što je srušena tamo neka zidina. Vaistinu!
Sledeća godina je već išla mnogo lakše. Konačno sam se ufurala u nezaposleno/učenički fazon što je za posledicu imalo veće razvlačenje zadnjice po školi. To mi dade i malo veći uvid u razmišljanja i stavove mojih mladih kolega od kojih su neki za svaku pohvalu. Ipak, bilo je i onih, malo je reći, intrigantnijih. Npr. u jednom trenutku su neke moje (muške) kolege izjavile kako su oni "cvećari" (tj. oni koji služe vojsku civilno) pi**ice jer nema veće časti nego služiti domovini i u sretnom raspletu događaja čak i poginuti za istu. Napominjem da je ovo izjavio zanemarljiv broj testosteronaša te da ovo ne treba uzimati kao predmet većinske onanije. Ipak, interesantno je bilo za videti da neko na ovaj komad zemlje i dalje gleda kao na nešto vredno susreta sa Sv. Petrom! *grin*
Takođe, kao što već rekoh, informisanost je mojim kolegama definitivno jača strana. Pre nego što sam ih upoznala nisi ni puškom mogao da me sateraš na neku memljivu tribinu (osim ako na istoj nisam bila jedan od "panelista") a sada, zarad keeping up, odlazim skoro na svaku. Fascinantno je koliko oni informacija imaju o svakoj mogućoj sitnici, toliko, da pre odlaska na faks obavezno dobijam napad informatičkog ludila i prebiram po svim mogućim i nemogućim vestima, uključujući i "dogodilo se na današnji dan". Ipak, i tu ima izuzetaka. Iako nas na ispitima retko teraju da "povezujemo" knjiško znanje sa nečim što gledamo na vestima (nedajbože praktičkog znanja!), to se ipak, u jednom trenutku, desilo. Buduća novinarka, priupitana da za nešto izdeklamuje primer iz naše sumorne svakodnevnice, nakon kraćeg razmišljanja, bez problema odgovara "Ne znam profesore. Ja ne čitam novine, znate, vesti me jednostavno n e i n t e r e s u j u". Hmmmmmm
Da završim ovaj prvi pregled mojih školskih dogodovština, prenosim razgovor između mene i kolege mi.
"Hej, čujem da si ti nešto starija od nas .. koliko imaš godina?"
(sledi vama dobropoznati odgovor)
"Wooooow ... NE SERI! Pa kako ti je palo na pamet da studiraš??"
(%$#&/%/€($#%"!~#!~$$%%/@/$%#%$%"€@)
"Pa ne, mislim, svi tvoji vršnaci koje ja znam već imaju decu"
"Pa sorry što se meni koncept životne ispunjenosti ne završava u imanju ogromantne stomačine"
"Ma ne, mislim, super si ti, to je potez vredan divljenja samo, znaš, moj je životni stav da je onaj ko ne napravi neki biznis do 25. prop'o čovek"
"Pa, rekoh, stavovi su kao guzica, svi ih imaju - ti imaš svoj a moj se sa tvojim ni malo ne poklapa"
"Ma razumem to, nego nije mi jasno zašto ti toliko ulažeš u sebe"
???????? "Pa mislim, a šta TI radiš na fakultetu??"
I tako, gde su mladi, tu je i šala a o nekim drugim školičastim veselicama - kasnije.
Post je objavljen 09.03.2005. u 20:19 sati.