-Hey babe, šta ima?-
-Hey, sad sam te vidjela, ulazila sam u ulaz i vidjela te kako prolaziš. Žurila sam kući pa se nisam mogla javiti. Imaš vremena?-
-Da, ali ne previše.
Ovaj mi je razgovor,... da, san se dešava, sada ga proživljavam.
-Ajd taman sam počela peći palačinke, imaš vremena da naletiš na koji?-
- Eto me, ali neću dugo ostati.
Tanya me već čekala na ulaznim vratima. Nasmiješila sam joj se. Uzvratila je smiješak.
Joe Cocker,... palačinci,... provirila sam u kuhinju,... nutela je bila na stolu, ali ne i šlag.
Prebacila mi je gotove palačinke da ih namažem. Mažući ih i razmišljajući o svemu onome što se desilo i što se izgleda treba desiti osjetila sam njene ruke na mom struku, a potom i dah iza mog uha pa usne na mom vratu.
Već sam to proživila u snu,... odmakla sam se. «Tanya izvini, ali ovo ne ide.» Procijedila sam hladno. «Nađi si za isprobavanje nekoga drugog, odgajaj svoje dijete s kim hoćeš, udaj se za koga hoćeš, a mene ostavi na miru. I da me više nisi nazvala, mislila sam da si mi u prvom redu prijateljica!»
«Kako znaš?! Ko ti je rekao?!!! Niko ne zna.» Bila je zbunjena.
Nijemo sam izašla iz njenog stana ne zatvorivši vrata.
Nina će nazvati, u to sam sigurna, vrijeme će pokazati svoje. Promijenila sam dosta toga samim tim što sam joj makar nešto rekla. Sada zna, makar na neki način.
Više ništa neće biti isto.
***
...nastavit ce se...
Post je objavljen 16.02.2005. u 12:57 sati.