Obzirom da nismo imali ajfone, i plejstejšne, nama je kad smo bili dica od presudne važnosti bilo ko će prvi obuć kratke gaće.
Obično bi se to ritualno oblačenje kratkih gaća događalo blagdanom ili praznikom, jer bilo je totalno bez veze kratke gaće oblačit običnim danom.
Nerijetko bi se skidanje u kratke gaće događalo baš za Uskrs, pa bi mater mene i brata obukla u istu robu, šta je nas užasno nerviralo, a baba bi pripremila košaru za blagoslov, pa bi mi zajedno s drugom dicom, svaki sa svojom košarom jer bi se oko zajedničke odma potukli, u koloni klipsali do crkve, uz sva prigodna keveljenja, svađe i zadirkivanja putem.
Te godine Uskrs je bio drugačiji, odrasli su bili zamišljeni, baba tužna, jer je morala ić na neke preglede, stari nekako cili smušen.
Kad smo sili u auto, baba je rekla, nikad ti se ja sinko neću vratit svojoj kući, mater je mučala a stari je brisa suze dok je vozio.
Baba se nije vratila, na pregledima su joj našli neki tumor, i živila je još par miseci, a sljedećeg Uskrsa nas je dočekala prazna kuća i puno toga više nije bilo isto.
Ja san ka dite bija siguran da je baba u raju, jer je bila najispravnija osoba koju sam u životu sreo, cili život je živila po božjim pravilima, i ljubila bližnjeg svoga, osim one babe Sofije koja je bila kako je baba govorila prava napast.
I danas mislim da je baba u raju, ista onakva kakvu je pamtim, napokon sa svojim sinovima, koje je život razbaca na sve strane svita, i za kojima je toliko patila.
Mislim da su u raju i Kupus i Pinklec i Magleni, i Sjedokosi i Semper, i svi ostali, da piskaraju gori po tom nebeskom blogu.
Mislim da je u raju i moj stari, i seka.
Možda i nisam u pravu, možda kad umremo nema ničega, u konačnici nije ni važno, to je ionako do nas, na nama je da izaberemo oćemo li vjerovati u raj ili u ništavilo, a ja sam eto takav da biram raj, nekako ne bi one koje sam volio smještao u ništavilo.
Svima vama koji vjerujete želim Blagoslovljen i sretan Uskrs.
Post je objavljen 31.03.2024. u 06:08 sati.