Ovu godinu sam odlučila ignorirati Božić.
Ali očito mi ne ide baš najbolje jer Božić se htio ti to ili ne, ne može ignorirati.
Božić je Božić.
Doći će i bit će.
Možda malo drukčiji od svih prošlih godina, ali Božić se očito ne može izbjeći. A uistinu, sve sam pokušala da ga upravo izbjegnem.
Pa tako dok se vozikam gradom pravim se da ne vidim moj Grad kako je okićen, ali oči mi bježe. Svo to blještavilo i sjajilo je tako s ukusom okićeno i nakićeno. A ja bi baš htjela da nije i da mogu reći „vidiš kako je kićasto i neukusno!“. Ali šipak, priznajem u sebi, da Grad nikad nije bio ljepše uređen za Božićne i Novogodišnje blagdane nego ovu godinu. To bit će meni za dišpet.
Ulazim u dućan i noge mi cupkaju o motorić jer dok kupujem, s razglasa trgovine sviraju najbolje Božićne pjesme.
- A ja „mrzim“ Božićne pisme. Svaku godinu isto ; Last krisms aj gevju maj hart… ajme dosade……(ali isto ju otpjevam u sebi od početka do kraja).
- Neću ovu godinu niti jedan kolač napraviti. Baš me briga, što će mi kolači?!
Ali evo vidim maslac na akciji, a bome je i kokosovo brašno sniženo. Aj uzet ću bar kesicu ili dvi jer je dobra prilika. I tako napuni se moja košarica; maslac, kokos, vanilija, čokolada, cimet, prašak,……
Ma možda nešto i napravim, ali čisto zato ako mi netko naleti na kavu ove dane.
Inače, nije me briga za Božić.
Ma koga ja to lažem?! I komu se ja to bojim priznati?!
Veselim se Božiću, i kolačima, i čestitci koju sam dobila poštom (da, da, rukom napisana) i darovima koje sam dobila i poklonila.
Veselim se.
Krivite me i osuđujte me, ali ja se veselim.
Tuga je pomiješana sa radošću.
Teško je to za objasniti.