Pokrepaće nam i ova družba. Stanjiće se i ovaj saldo. Izgubićemo bonus.
Po nas neće doći vučna služba. Oslabiće tonus.
Poreći ćemo da smo bili pogan, zakunimo se zadnji put da ne umemo da kunemo.
Sam će od sebe iz života ispasti višak sudbine.
Bili smo dobri? I da i ne.
Jednako su nas divili i klozeti i korseti,
bolji je onaj što osaburi a nije onaj što se sveti. Ne mora štikla uvek biti ta na peti.
Mogu i mamuze.
Lagano...
Lagano se u mojim ustima smiruje upala desni i otok se
povlači.
Na krajevima mojih usana lagano, zaista, zaceljuju
žvale.
Lagano po mom telu prolazi crvenilo
i svrab.
Otpada
iz mog života dlakava bradavica.
Lagano iz mog života izlaze krastave
žabe.
Iz moga života
izlazi, najzad, otrovni crv.
Zarasta
u mom udu više puta slomljena kost.
Truba
Krokiji drhte od neuhranjenosti, a ja dok hodam zemljom sitan
i naduvan od grčeva kao nečija namerna malenkost,
izvodim svakodnevnu svoju teatralnost:
kao zastava koja nema farbu ni grb šumim,
šumi vetar u krošnjama, šumi, šumi plameno lišće,
šumi, šumi muk umrloga.
Nisam našao bisera u blatu, tek trule kosti, muče mrtvi,
ječe u blesku zlatnog zuba, i rokću, iznad njih, svinje kao da ih kinje.
Biće bolje sve, spasićemo se mi svi, ali ne pre dok ne dune,
gledao sam to u filmu, američke konjice truba.
Post je objavljen 22.08.2021. u 07:22 sati.