Mene svet ne zanima.
Tu sam da mu ostavim nešto što će mu pomoći
da lakše podnese svoj kraj.
Tu sam da mu svaki dan kažem: Baj!
Tu sam da spasem njegovu prolaznost u svom
oplakivanju samoga sebe,
moj život će se opravdati ako će ih moja
prolaznost boleti.
Zato ja i pišem, pišem da se pošteno isplačem i
oplačem za života.
Nije to sramota.
Vezujemo se snagom leptir-mašne, a ja sam
dokazao da činovnik može umreti
jedino u činovnikovoj smrti i to samo
činovničkom smrću.
U dugom i teškom samooplakivanju svih žena
koje vole, koje su volele
i koje će voleti, može se, takođe, spasti od
prolaznosti.
Kad čuju da sam umro, negde nekad,
neka zastanu na tren, neka izgovore samo ove
oproštajne
moje stihove:
Odlazim,
ako se osvrnem i pogledam
iščeznuću.
Živi život ovaj dok si živ
Živi život ovaj dok si živ.
Vreme prolazi, i sve je prolazno.
Pogled na svet otvara mi oči u tački na zidu,
svet živi
u mikroskopu, a sateliti su mikroskopi
vanzemaljaca.
Mi smo samo mala praška u svemiru a planete
se, inače, gurkaju
u celom svemiru kao Sizif kad gura kamen.
Naši kamenčići u cipeli sizifovski guraju naše
tabane
korak po korak.
Beže od svoje Ahilove pete koja im je stalno za
petama.
Ovaj je život gorak.
Samo ponekad je život malo sladak.
Ali treba da se živi dok si živ.
Vidim te u roli
Sve što se našlo izvježbanom oku
A danas imam i važnija posla
Danas me čeka dnevni raspored unutar mjesečnog
proricanja
Okvirno to je i otprilike, sezonski je uveliko.
Vidim da si istreniran kao današnjica
Pretpostavljam da si čisti aktualni trenutak
Danas ne znam šta bih prije, imam i važnijeg posla
Nekako gledam svoj posao kao nešto čemu sam
predan, volim to što radim.
Odigrao si scenu vidim te u roli
Rastrčao si se na milion smjerova
Otišao si u sto, sto hiljada pravaca
Rasplinio se kao na sparinu.
Post je objavljen 18.08.2021. u 10:36 sati.