Gledam nedozrelu devojčicu kako joj se
razmazao sladoled oko usta i
lepi se za ruke i
setih se svih plačnih žena
koje su me, razmazane
šminke oko očiju,
ostavljale…
Neće joj umesto ovog sladoleda dirljivo curiti
i penušati sline u jecaju i grču, kad bude
govorila da se to vidi, da ona zna, da to
ne može podneti, da nismo
jedno za drugo…
„Ona neće stići da me ostavi“, pomislim.
„Ova to neće stići...“
Mnogo bolje
Ja sam plazio jezik da ga protegnem od reči
koje nisam želeo reći.
Onaj koji je napisao najviše knjiga, taj se
najviše narugao.
Na ulici tražim čošak, najbolji ugao.
Preko puta mene drolje.
Našao sam najbolji ugao a čini mi se
da bi nas dvoje, ona s druge strane ceste što me
gleda i ja, izgledali kao par mnogo bolje.
„Vidiš da nema ništa bolje od čiste jasnoće“,
pomislim.
Sve već hoću i sve me već hoće.
Razanajem prepoznatljivost
Možda se nisam trebao distancirati.
Možda je potrebnije ostvariti razliku.
Tačno se razaznajem od pogleda iz aviona.
Vidljivo sam to ja u odnosu na perspektivu.
Držeći stalni raskorak uz vaš mimohod.
Možda je potrebnije ostvariti prepoznatljivost.
Tačno se vidjelo da nisam ja ako me nije tu.
Tamo gdje sam ja oduvijek je, čini se, izgledalo tako.
Otkad si crna ovca otad je bijelo stado.
Otkad si ljubičica bijela sva omladina je crna mačka preko puta.
Otkad si crna žuć bijeli si manchmelow.
Ideš uz čaj kao kocka bijelog šećera uz crn toz kafe
sa zamišljenom željom.
Post je objavljen 18.08.2021. u 06:07 sati.