Dođe tako jutro kada si dobro, odnosno kada se probudiš puna poleta i misliš dobro je, prošlo je.
Prošao je i taj magični broj dana/tjedana od prvog simptoma kojeg na vrime nisi primjetila.
Dobro je. Prošlo je.
Jel'?
-Jel' stvarno gotovo? - pitaš samu sebe.
Imaš još nervoze u sebi. Propitkuješ se da li je gotovo s epizodom? Možeš li se sad vratit u normalu? Jesi li opet ti - ti?
Odlučuješ u glavi kako je gotovo. Sto posto. Jutros si se nasmiješena probudila.
Ponediljak je. Zadaješ si male ciljeve na dnevnoj razini, samo kako bi potvrdila da je gotovo. Tako ćeš znati.
Pusti sutra, briga te za sutra. Preživi danas u miru i bez nervoze. Nervoza je još prisutna zbog straha da nije gotovo, da ćeš i danas nakon posla popodne preležati u krevetu.
Da, to je prvi cilj. Nema spavanja popodne. Imaš posla.
Ideš u šetnju - to voliš. Eto to je jedan cilj.
Drugi je napisati dio seminar, ajde šta je to tebi - pa ti voliš to.
E i da ručati. Moraš jesti. Samo dva zalogaja.
Eto za danas imas tri stvari. Samo to.
- A sutra, kako će biti sutra?
Šta te briga za sutra. Bit će kako će biti, još i bolje nego danas.
- Strah me da nije kraj.
Post je objavljen 08.02.2021. u 09:41 sati.