Nisam sklon upoznavanju blogera, niti sam sklon davat obećanja, jer ih onda i održim, ipak jednom kad sve ovo prođe, ja, Purgerica, i Stara Teta ćemo na kavu u Brezje, do tada ćemo uraditi onoliko koliko možemo, a možemo jako puno, jer šteta bi bila da Petrinja ne zaživi ponovo, zbog onih koji su se već jednom vratili, koji će se Vratit i opet, i zbog nekih novih sretnih djetinjstava.
Umoran sam, od potresa, od tuge, od nespavanja, od ponosa.
Dok časni saborski zastupnici prebrojavaju krvna zrnca poginulih, moji huligani pomažu, i ne pitaju nikoga koje mu je boje krv.
Vidim da i vi slabo pišete, vjerojatno ste kao i ja preplavljeni osjecajima, osim ove šačice koja piše o sebi, vjerojatno bi i zadnji post prije udara meteora, posvetili svojoj neshvaćenoj veličini.
A i ove luđake sve teže podnosim.
Sad idem zaspat da ulovim nešto sna prije nego opet zatrese.
Ionako Zemlja koja ima ovakve huligane, ne treba brinuti za vlastitu budućnost.
Post je objavljen 30.12.2020. u 19:23 sati.