Da je zemlje više od neba
pesak bi sa plaže pomislio
kako je on taj
koji more i travu melje i tanji
miriadama nežnih
staklenih ugriza.
Da ima smrti više od života
napravio bih ti jorgan
od maslačkovog paperja
Zagrnuo bih te njime
nek te sačuva od ravnodušnosti
i miluje kada sam odsutan.
I kad se uspem vratiti
pregrnula bi ga i ti preko mene
i tkali bismo beskraj
opipljivom prisutnošću
jednog u drugom
po celoj površini tela.
Da je vetra više od vazduha
Povetarac koji zaigra kroz otvoren prozor
lakoću bi našu poneo sa sobom
nek lebdimo sa toplim strujama vazduha
dotičemo vrhove travki i listova
njišemo zrele voćke na drveću
i pratimo svilene bube u letu.
Da je okrutnosti više od nežnosti
i tuge više od radosti
vetar bi prozore i pesak i bube
uzvitlao
kroz šumu staklenog drveća
gde svako stablo fantastičnih oblika
raste iz naših osećaja:
zazvečao bi huk kristalnih zvižduka
pucali listovi i drobili se plodovi i bube
u srču opalog lišća i izlomljenih ticala
krckavih pod našim koracima.
Svaki naš preostali dodir
bezbolne rane bi otvarao
i sukrvicom rubove lomova
ružičasto bojio.
I mi ne bismo tražili mesto
za ostati skupa
čak i kad nam se čini da ne postojimo.
Ne bi opstali zajedno
ni u kraju ove pesme
koji plavom okrutnošću
staklene maslačke
u živi pesak
pretvara.
Ti i ja
.
Post je objavljen 22.04.2020. u 13:49 sati.