Ponekad tražim
mrvu realnosti
u ovom nerealnom
sistemu mojih misli,
ostavljam za sobom
hiljadu pitanja,
ali odgovore ne nalazim.
U začaranom krugu
uzimam drugo mesto
pa u svojoj tišini
pritiskam bol.
Mali je svemir,
da preuzme moje reči
i olakša misli.
U čijoj igri,
da utisnem ovaj žig
što me peče
i duboko boli
ostavljajući ranu otvorenu?
Posmatram vreme
koje pored mene trči,
poturam se,
da me okrzne
i slučajno gurne u ambis
gde mesta ima
samo za mene,
da obučem tamu
i olakšam svoja jutra
puna čežnje.
Možda je smisao
u ćutnji začela neku nadu,
možda su moji snovi
samo zabluda
za jedan osmeh.
Opet tragam
za nekom molbom,
da isparam glas
u jedno ime koje dozivam.
Dan, tako je dug
za ovu bol
što okom teče
jako je mali,
treba mi mir,
da sklopim oči.