Zvao me onkolog ponovno.
On je na konziliju predložio da ne idem, da nema potrebe za kemo.
No, prevagnuli su glasovi za.
Rekla sam mu: dali ste mi lažnu nadu.
Rekla sam mu: ja sam to već proslavila.
Pa me poslao vadit marker.
Marker je uredan.
U ponedjeljak u 3 mu nosim taj dobar nalaz.
Ošišala sam se.
Turbo na kratko.
Kosa mi je bila do pola leđa.
Puno sam po vani, a najmanje doma.
Starci mi vele: ne pomažeš nam.
Do kojih sve razmjera ljudska sebičnost može ići.
U 48 godini, ne znam kako da im objasnim da imam nekog, da je brižan, nježan, da mi njegovi poljupci stvaraju oksitocin, da naočigled ozdravljujem.
A ako cu morat na kemo, pa ko će mi nosit lavor?
Post je objavljen 06.09.2019. u 13:38 sati.