Zaključila sam da mi je bolje vozit se javnim prijevozom bez slušalica i glasne muzike u njima.
Tako sam neki dan, bila svjedokom slijedećeg razgovora.
- Oprostite, jel slobodno tu kraj vas?
- Je, je gospođo, i ja sam slobodan!
( smijeh..njegov dubok, njen hihotav)
- Umorna sam, noge me bole..
- Trebao bi neko izmasirat..
Ona sramežljivo crveni i pogledava mene, koja sam se s uhom nasadila na štangu i sve se pravim kak su polja vani zanimljiva.
Brojim hektare.
- S posla ?, pita on.
- A da, ona će.
- Jel muž čeka s ručkom?, direktan je stari vragec.
- Ma ne, rastavljeni smo.
- Moja je umrla, veli on s olakšanjem.
- A joj.., ona stavi zbunjeno kosu iza uha.
- Teško je biti sam..nastavi on, pogleda uprta u daljinu..
Uho mi se zažarilo. Ljubav je bila na pomolu.
Ljudi moji, kako je to lijepo!
Došlo mi da ne silazim na mojoj stanici.
Post je objavljen 30.04.2019. u 20:11 sati.