Ponekad sam od formalno bliskih ljudi znao čuti: Ja tebe jako dobro poznajem, jako dobro, i više nego što misliš!
Kakva glupost.
Ljudi misle kako nekog dobro poznaju, uvjereni su u to. A ja ih pažljivo promatram i potpuno mi je jasno kako ne poznaju ni sami sebe. Znaju sebe vrlo površno. Ako ne znaš sebe dubinski, ne možeš znati drugoga "jako dobro". Ja ne mislim kako poznajem njih, nego tek vidim kako oni sami ne poznaju sebe. A to je prvi preduvjet za upoznati drugoga... upoznati sebe.
Ja za sebe ne mogu reći da se poznajem, tek mogu reći da se neprestano upoznajem. To je stalni proces, stalno istraživanje... Čovjek nikad nije isti, uvijek je u procesu promjene. Danas sam kakav jesam, sutra je već nešto novo u igri, nešto novo je otkriveno. Nije mi ni cilj upoznati sebe potpuno, jer to nije ni moguće, a i bilo bi dosadno. Zato ne bih nikada rekao kako nekoga poznajem. Mogu ga znati samo u nekoj mjeri. Kada kažemo da nekoga poznajemo, uzimamo ga zdravo za gotovo i tu je odnosu praktički kraj. Nema dalje, jer sve "znate". Ako nastavljate odnos dalje, to je vegetirajući odnos, besmislen.
Upoznavanje sebe je putovanje. Upoznavanje drugoga je zajedničko putovanje. Nitko nikoga ne zna i to je dobra stvar, to otvara prostor za stalno upoznavanje i istraživanje.
Post je objavljen 05.04.2019. u 18:08 sati.