Fore i fazoni
Mozete uvek otplivati do Italije. Kako muškarci zamišljaju predigru?
Morate zvati svoju zemlju Bivsa Jugoslovenska Republika Makedonija. Ostade mi želja pusta da ti da stavim u usta, oči ti suze dok ga tvoj jezik uze, a kad ti niz grlo bela pena poteče, osetićeš kako te plavi Orbit peče. Proteklo je 60 godina on je sada imao 81 godinu.
SMS zafrkancije - Zadrzala sam vazduh kada sam videla sta drzi u ruci.
Autenticni mudrac, pripovedac, novinar, TV zvezda i pritom - rodjen u Mokrinu, na severu Banata. Rasa Popov - Banacanin i izuzetno sarmantan gospodin. Raša Popov je rodjen onih dana kada je dvadeseti vek ulazio u svoju drugu trećinu. Dvadeset i šestog juna hiljadu devetsto trideset i treće godine, u Mokrinu. A taj Mokrin, to je najčuvenije selo, to je frajer medju selima. Svašta nešto još potiče iz Mokrina, al o tom potom. Raša Popov u Vikipediji slovi kao mudrac, i to autentični. Vrlo lep i autentičan opis, ali Raša je Raša, on je to sa lakoćom zaradio. To je čovek koji je u vreme dok je saradjivao u emisiji Fore i fazoni, bukvalno bio svačiji deda. On sa takvim žarom i zanosom izloži svoju priču da vas na licu mesta, tu ispred ekrana, njome pretvori u svoje unuče. Ukoliko vam se to ne desi, dakle ako ne osetite ništa od toga, to znači da ste omatorili i da niste njegova ciljna grupa, on vas ignoriše. Wikimedia - Raša Popov Tokom svoje mladosti izgenerisao je jednu dosadnu biografiju, onakvu kakve su sve biografije. Umesto nekih pustolovina, izazova, barikada i slično... Tu je studirao valjda književnost, ali na kraju je ipak sve lepo završilo - Raša je ostao ono što je bio i, priznajmo i to, postao ovo što mi znamo da je on. Teško je opredeliti se i reći šta je to zapravo. Jer o Raši se ne može pričati kao o gospodinu Popov. Nije to to, nije to on, jeste on fini šarmantan gospodin, ali to što on zrači nije gospodska distanca već jedna svežina s kojom morate intimizirati da bi funkcionisala. Eto to bi bio jedan uvod u temu - nisam ni planirao da kažem puno, a vi pokušajte da se nadovežete i povremeno poneko nek ubaci i nešto informativno čak. Nemojte preterivati samo, polako, natenane otkrijte po nešto. I naravno, trudite se da uvek pridodate nešto svoje, nemojte biti cicije - oči svih Rašinih fanova su uprte u vas, zato pokažite da ste zaslužili da i vi o njemu prozborite koju. Najautenticniji promoter enciklopedije - Radivoj Rasa Popov Rasa Popov sjajan narator na vrlo jednostavan nacin je oduvek umeo najmladjoj publici da docara sustinu veoma ozbiljnih pojmova. Igra je imperativ detinjstva i svojim jedinstvenm stilom Rasa kroz nju prenosi zdrav odnos prema zivotu. Entuzijazam mu nikada nije nedostajao a za godine ocigledno ne mari, nije cudno sto se oseti iskra u njegovom govoru - on je birao da se ogleda u ocima dece. Sesir bez dna - Albert Ajnstajn Ovaj naucnik smislio je ovakvo cudo: Mladic i starac blizanci Zna se da se blizanci radjaju istog dana istog casa. Onaj koji prvi izadje iz maminog stomaka moze da bude stariji od onoga drugoga, recimo, samo dva minuta. Lezali su devet meseci jedan uz drugog, tesno, blizu, radjaju se blizu, zato su blizanci. Rastanak dvojice blizanaca Blizanci zajedno stare. Kada jedan slavi osamdeseti rodjendan, i drugi ce slaviti istog dana osamdeseti rodjendan. Ali vreme u kome starimo ne mora uvek biti isto. Ako bi se jedan blizanac na svoj dvadeseti rodjendan ukrcao u strasno brzi vasionski brod, kakav jos ne postoji, desilo bi se cudo. Tog cuda jos nije bilo, ali je ono moguce. Evo toga cuda: dok jedan dvadesetogodisnji blizanac leti vasionom, njegov brat zivi na zemlji. Brod naseg letaca morao bi da leti jako brzo. To bi moralo da bude skoro brzinom svetlosti, a to je najveca moguca brzina u prirodi. Tako velika brzina bi usporila tok vremena. Casovnik na letacevoj ruci otkucavao bi mnogo sporije od svih casovnika tamo na zemlji, gde mu je ostao brat. To je otkrio Ajnstajn. On je prvi razumeo da vreme zavisi od brzine. Nas dvadesetogodisnji mladic bi leteo godinu dana.. U brodu bi se zabavljao slusao muziku koju vole mladi ljudi, morao bi da se igra kompjuterskim igricama da mu samom ne bude dosadno. On u brodu sve vreme gleda na svoj sat i svakoga dana u kalendaru precrtava po jedan dan. Tacno 365-og dana on se priblizio kosmodromu sa koga je poleteo pre godinu dana. Na zemlji je nasao starca! To je bio njegov brat Ali, gle cuda! Kakvo strasno iznenadjenje ocekuje bracu! Letac izlazi iz vasionskog broad sa lakim i gipkim hodom. On ima 21 godinu. A u suret mu klecavim hodom prilazi zguren osamdesetogodisnji starac. Mladi decak pogledom trazi svoga mladog brata blizanca. Dodje mu zao sto brat nije dosao da ga doceka. Kako si ostao tako mlad? Da nisi za ovih sezdeset godina pio eliksir mladosti ili gutao hormonske pilule? Nije gutao nikakve pilule. Od povecane brzine njegovog broad njemu se vreme usporilo, on je ostao mlad. A njegovom bratu na mnogo sporijoj zemlji, vreme je teklo brzo. Proteklo je 60 godina on je sada imao 81 godinu. Dva blizanca: Jedan mladic drugi starac. Cudo vremena To je cudo! Ova Novosadjanka posetila je dva puta sa Ajnstajnom kucu svojih roditelja u Kisackoj ulici u Novom Sadu. Isli su i u sajkaska sela na seoske svadbe. To se moze dogoditi svim zivim bicima, a ne samo blizacima. On je, kao i Cika Jova, pesnik, ali ne samo pesnik, vec je i veliki putnik. Istorija poseta poslasticarnici U svom licnom dnevniku Zmaj pridaje vise znacaja odlascima u poslasticarnicu sa decom, nego susretima s velikanima. U svoj dnevnik koji je pisao dok je ziveo u Beogradu iz dana u dan je belezio najvaznije dogadjaje. Maca vise voli kolace Uz vazne beleske Zmaj unosi u dnevnik posete poslasticarnicama. Ni jednu ne izostavlja. I vidi se da su mu ti izlasci najvaznija stvar u zivotu. U poslasticarnice je vodio svoje dve devojcice Macu i Anku. Deset godina je Zmaj bio lekar u Becu. Uprkos teskocama, koje su ponekada prekidale izlazenje lista, Cika Jova je iz Beca redovno slao u Novi Sad peme, price, lekarske savete, moralne pouke, otkrica o zivotinjama i naucna saznanja. Kao da nikada nije bio bolestan. Znamo da je pred kraj zivota poboljevao. Veliki Milankovic: Zmaj je bio moj ucitelj! Ali tata je cuvao Zmajeve novine, da ih beba pronadje kad poraste. To se i dogodilo. Kad je videla kako se raduje buduci svetski naucnik, a sada prepametan covek od 11 godina, njegova vaspitacica ih je dala povezati. Prepoznao je dar male devojcice. Trazio je da mu salje jos svojih pesmica. Anica je postala jedan od nasih najvecih naucnika, poznavalaca starogrcke filozofije i knjizevnosti. Vecina citalaca zna Zmaja kao pisca pesama, ali Zmaj je u svom listu objavio mnostvo naucnih beleski. U tom odeljku on kratko i privlacno prica o pravednim i nepravednim vladarima, o naucnim eksperimentima, o nepreglednoj vasioni. O vladarima i mudrima; 4. Tu je on imao i svoju kucicu, a imao i jedno pseto. To pseto je obucio da, ka koji vlak prodje, sto vecma laje na ona prva kola, gde je parni kazan. Pseto je svoju duznost najtacnije vrsulo. A masinista i njegovi pomocnici, ne imajuci kamenice da pseto oteraju, bacali su se na njega velikim grumenima uglja. To je cuvar i hteo. T ako je dobijao svaki dan uglja vise nego sto mu za ogrev treba. Sokrat o bogatasu Ko je bogat? U jednom drustvu, gde je bio Sokrat, zapodene se pitanje: ko se moze nazvati bogatim? Napokon zapitase i Sokrata. Ona je uzela stabljike jedne biljke visoke i tanke, kao trska, i od te biljke je napravila sebi suknju, a svome sinu, mom stricu Vesi, sako i pantalone. Biljka je kudelja ili konoplja. Od njene tanke, čvrste kore upreda se kanap. Kanap je ime dobio od konoplje. Uostalom, konopac je još bliži imenu konoplje. I debela užad, konopci upredaju se od konoplje. Sva tekstilna roba bila je zabranjena za Srbe. Tad se moj deda Sava odlučio da skine s tavana mlatilo za konoplju. Mokrinčani su ga zvali cecalo. Iz nekog špajza je baba Mela izvukla svoj stari razboj, četvrtaste nogare za tkanje tkanina. Zasejali su konoplju, i ona je krajem leta dovezena kolima s njive. Bila je u snopovima i odneli su je do jednog bazena. Mi smo cesto gledali, ranijih godina u taj bazen, i pitali se čemu on služi. Dugim godinama nesluženja ničemu, on se napunio do vrha blatom. Duško nas je opominjao da se ne nadnosimo nad bazen, da ne upadnemo u žitko, rovito blato. To bi vas povuklo kao živi pesak, uvuklo bi vas unutra i potonuli biste u njemu. Da, ja sam znao za strahovitu scenu sa živim peskom u stripu o Timu Tejloru. Jedan nevaljalac je bio uvučen već do guše, kad ga je nesavladivi Tim izvukao. Otkrilo se da je to bazen za močenje kudelje! Iz njega su lopatama izbacivali blato. To je bilo teško izvesti, jer ni radnici koji blato izbacuju nisu smeli da stanu na žitku površinu. Popodne bazen je bio očišćen i opran, u njemu je sad bila bistra voda. Duge stabljike kudelje položene su u njega. On je bio tačno one dužine kolika je dužina najdužih stabala kudelje. Već sutra kad smo došli u dedinu avliju, iz nje se širio nepodnošljiv smrad. To je dopiralo iz onog bazena za natapanje kudelje. Stabljike su morale da odleže u toj vodi nekoliko dana, kako bi se tanka kora sa svake stabljike sama odvojila i odljuštila. Niko ne bi rukom uspeo sa hiljada stabljika da odljušti vlaknastu koru. Voda je sama odvajala koru od stabaoceta. I vlakna kore i sama tvrda unutrašnjost stabla išla su na sušenje. Od vlakana će biti tkanina, a stabla su se lomila u sitne cepke nazvane pozder. Bilo je to najbolje gorivo za zimske peći bubnjare, pozderače. Odvajanje vlakana od stabljika radjeno je na mlatilu ili trlici, ili mokrinski rečeno: na cecalu. To su jedni nogari sa dve naporedo postavljene daske. Preko njih se popreko stavi nekoliko stabljika, još odenutih u košuljicu vlakana. Trećom, srednjom daskom, mlatilom, proteruje se kudelja kroz procep. Time se čvrsta stabljika lomi i odvaja od vlakna, a vlakno je spremno za prelju. Danima je iz gužve sasušenih konopljanih vlakana ispredala beskonačno dugi kanap. Smotavala ga je u klupčad. Pratili smo je u stopu. Zadivljeno smo je gledali kako ispreda najdužu nit koju smo do tada videli. Kad je završila sa predjom, ona se od prelje pretvorila u tkalju. Sela je za razboj i počela razapinjati niti onog kanapa. Jedne niti su stajale naporedo, a drugu nit je ona jednim drvenim guračem naterivala popreko. Pojavili su se prvi metri tkanine. Čika Vasino predratno odelo već se od mnogog rada pohabalo i visilo je na njemu kao na strašilu. Baba je prvo njemu sašila pantalone, pa onda i sako. Sako je lepo visio na njemu, dok su se pantalone, koje smo mi uvek zvali čakšire, na gornjem pregibu nogu uvek naboravale oštrim naborima. Te nabore nijedna pegla nije mogla da ispravi. Zato upamtite da, ako hoćete odelo od plemenite biljke konoplje, nabavite sako, on će vas lepo služiti, a čakšire izbegavajte. Taj se ispit u ta vremena polagao posle četvrtog razreda osnovne. Već od jedanaeste godine si bio gimnazijalac. Gimnazija je trajala osam godina. Seljačkom kolskom zapregom krenuli smo mi mokrinski kandidati za ispit preko polja za Kikindu. U zgradi gimnazije bila je kasarna okupatorske vojske. Jedva sam dospeo do učionice u kojoj ću polagati. Iz računa su radili uglavnom prosto pravilo trojno. Kod svog učitelja Fedje Kovaljova, iz Sevastopolja , ja sam bio omiljeni račundžija. Ali, kad su me prozvali, počnu mi diktirati: Jedan trgovac prodao je tri tube, i dvadeset santimetara... Ja stao, pa buljim u njih. Pitam: Tri trube i kakvih to dvadeset santimetara... Neki članovi komisije već odmahuju rukom. Gest je jasan: Ovo je propali slučaj, gluperda. No, na moju sreću, tad se javi učiteljica, i kaže: Zaboga kolege, pa ovo su ratna deca. Rastu u oskudici tekstila. Ne znaju šta je tuba! Smeje se ona, objašnjava im da ja nisam nikad bio u tekstilnoj radnji i da ne mogu znati da je smotuljak tkanine tuba. Objasni mi ona da je to zamotan štof. I ja im odmah rešim njihovo tekstilno pravilo trojno. I danas se sećam te lepe, mlade, materinski brižne učiteljice. Ona mi je pomogla svojim razumevanjem. Učitelji, na vama je da decu najpre razumete.