ZVATI, NE ZVATI, KADA ZVATI, KADA NE
Koliko smo vezani za rituale koje smo ugradili u naše živote? Krenimo od buđenja. Jesmo li spremni prihvatiti poziv prijatelja u rano jutro i saslušati njegove probleme koji ga muče ili jednostavno ima potrebu nešto odmah podijeliti s nama? Hoćemo li ga pokušati otpiliti s mislima da koji mu je vrag došao pa tako rano smeta ili onako preko volje ipak saslušati, a uz put spomenuti koliko je rano. Osim toga kategorizacija - prijatelj da li je orijentir u takvim stanjima jer ruku na srce nisu nam svi prijatelji baš bliski prijatelji. Bliskih se ionak-tak ne može imati više nego stane na prste jedne ruke ili možda može? Da li je potrebno prijatelje naviknuti prema našim navikama ili smo spremni navike malo modificirati i prema njihovim navikama? Imam stvarno bezbroj pitanja koja stalno vrtim po mislima jer nisam sigurna baš nikada trebam li ovako ili onako i to me zapravo smeta, ta moja neodlučnost jednako kao i kada imam neodoljivu želju, potrebu, nešto prijateljici/lju odmah reći, a znam da u to vrijeme nije preporučljivo nazivati. Baš me nešto spopalo o tome pisati pa eto.
22.09.2018.
( i dalje sam u progonstvu, kupaona nikako da krene prema kraju)
Post je objavljen 22.09.2018. u 20:18 sati.