Ovih dana i zemlja i nebo imaju neodređenu boju pustoši i dosade. Samo mačkama nije dosadno. Mačak je u veljači u čudu što baš na njega na sred strme, izlokane ulice nasrću mačake kao četica u pohodu, prepiru se glasno, a ni jedna drugu ne sluša niti čuje, jer je kod njih sve samo jurnjava koja ima svoj smisao u samoj sebi, a ne u onom što bi rekle ili učinile. One hoće tjeranje za pamćenje.
A kad bi se malo utišale, on bi im rekao, prijekornim glasom, da su u njegovo vrijeme mački jurili mace.
Tišinu popunjavaju krici što ljudskim sliče. Mačku priskače u pomoć drugi mačak, malen i drzak...
Misao začas odluta u kakav stan sa pticom u kavezu i nepomičnim mačkom u uglu provaljenog divana, koji da bi se odbranio od tih predstava, diže se naglo i uplašeno sa ležaja, nastojeći da izazove u sebi druge slike.
Mačke su goropadne Srde, država u državi, u tjeranju zakona prirode, kao Furije Oresta, a apsurd kazne je to veći, što sve po zakonu je!
Post je objavljen 07.02.2018. u 14:33 sati.