Marketing
Navukla sam se...
Napokon sam se navukla. I neka sam, nije mi žao. Naime, već deset godina odbijam pogledati bilo koju tursku seriju, od Sulejmana i Šeherzade, pa nadalje. Dok su ljudi uživali u tom, prepričavali, žurili na termin kao nekad moja majka na epizode „Santa Barbare“, ja sam radila nešto drugo, meni tad zanimljivije ili „pametnije“. I usput pogledala iz navike sve dostupne holivudske proizvode, koji se baš i nisu odlikovali nekom ljepotom i kvalitetom ovih zadnjih desetak godina. Nisam ljubitelj ni američkih tv serija, iako sam one preporučene u dahu i sa oduševljenjem pogledala, ali ostala neizlječivi filmofil, makar i loših filmova.
A onda mi je život prethodne godine donio neke teške dane, i trajni nemir, uz povremene napade panike. Nije me više dovoljno smirivala ni knjiga u ruci, ni film, ni razgovori s dragim i najdražim ljudima, ni duge šetnje, ni nekakvo piskaranje na blogu, nego mi je trebalo nešto lakše, a smisleno. Tražila sam rasterećenje koje će me odvući od sebe, dublje i duže privući moju pažnju i dati mi nešto lijepo i lagano, i to u nizu.
I poslušala sam savjet: Pokušaj s turskim serijama, možda nađeš zabavu i zaborav.
I tako je krenulo. Naišla sam na mnoge sajtove pune turskih serija i sapunica, iliti telenovela, koje su me mimoišle na teveu, i pogledala neke od njih. Naravno, kao i loše filmove, neke sam već zaboravila, ali su i one uspjele dovesti do tog da „pustim mozak na pašu“ i odmorim se od sebe.
Gledala sam istambulske vile, bogate i siromašne ljude, susrete klasičnog i modernog, prepoznavala Ikeine sofe i Lidlovu posteljinu, bijesna auta, razne statusne simbole, kičeraj, najsuvremenije bolnice i hotele, sirotinjske četvrti, morske obale, restorane, jela… (i često se sjećala Pamuka). Uživala sam u lijepim, obrazovanim i ukusno odjevenim ženama i zgodnim muškarcima, ljubavima, intrigama, obiteljskim tajnama i grijesima, i već meni zaboravljenom trudu da se obitelj pošto poto održi na okupu. Ponekad bih zasuzila, ponekad se smijuljila raznim naivnim konstrukcijama, i, uživala u svemu. Noći su malo lakše i brže prolazile, a ja se radovala novom danu i novoj epizodi.
I postala jedan od mnogih zaljubljenika u taj televizijski žanr.
U mom bezizlazu, tražila sam bajku koju mi više nitko nije znao ni mogao ispričati. A trebalo mi je baš to…
Trebala mi je serija kao trenutno aktualna „Sudbina“ koja se iz noći u noć slaže preda mnom kao listovi baklave, jer, kada bogati Kahraman siromašnoj Elif pokloni skupu ogrlicu, definitivno me „slomi“, i suze poteku kao rijeka. Ne zato što je ogrlica dizajnerska, nego što je njen privjesak u obliku Sunca. I što je njihova ljepota, a ne moj strah, povod za moje suze, koje mirno, teku li teku…
Post je objavljen 05.01.2017. u 22:37 sati.