Ne volim prisile. To kad netko kaže da moram biti sretna i dijeliti osmijehe, poljupce i poklone samo zato jer je prosinac, najsliči mi je onome kad kažu da žena mora nositi maramu, feredžu ili suknju samo zato jer je žena. Prednost prvog slučaja jest jedino u tome što kratko traje. U obadva slučaja, uvijek nađe se netko tko baš voli dijelit poklone i tko baš voli nosit marame i tko će se zauzeti u obranu tradicije, u obadva slučaja, ne volim prisile. Sretna sam kad sam sretna i kad to nešto dođe iznutra, samo od sebe, ili od hormona, ili čega već, ali od novogodišnje reklame s nacerenim ljudima, nekako mi ne dolazi sreća. Dapače. Pridodajmo tome i bombardiranje petardama, i sreća bježi još dalje. Pridodajmo tome svu oni rijeku nadrkanih ljudi koji se u to, tzv najsretnije doba voze cestama i guraju u šopinzima, rekla bih da baš, ono, nisam usamljena u lošoj reakciji na prisilu. Ali, eto. Život u krdu traži neke ustupke. Krdo je sigurnost. Usamljenost je izloženost i opasnost. Usamljeni smiju biti samo predatori, lovina nikako. Zakoni preživljavanja...
Post je objavljen 04.12.2015. u 13:49 sati.