Satirične su riči dragog Meštra iz butige na pjaci, kad iz kontre pribacija bi mijur oliti ga posli balun, onako po svoju i ozbiljno i nasmijano. Ka pravi meštar o baluna, koji dribla tako da ga nikor ne more uvatit.
I nije ta dobra satira umrla i ostala nigdir u velome varošu, getu i isprid fontane, ima je i danas, ima je i više nego prije. I svaki pravi dalmatinac krije tu satiru svoju, ispod tog dišpeta, ispod šesnih i smišnih riči.
Kad god mu zatriba proć što bezbolnije, sa što manje uvriđenih i povriđenih, onda uzme balun isprid nogu i zadribla koliko god put triba (baš onako kako je dobri meštar to radija).
Satira nan je u svakom genu od kojeg smo sastavljeni. Satira koja ne riže ka šta to neke rade, ovo je satira za koju ni ne znate da je to. Plesna klizi priko podija, zavrti vas na sredini, šušur u glavi i ništa više ni ka prije.
Ostali bi na sredini, ali satira vas vuče tamo di ona oće. I nije važno je li van bilo lipo, bili ostali. Satira vodi igru, cinizmom do kraja.
I kad pomislimo svi kako mi odlučujemo o kraju, kako riči će biti naše. O kako dobro grišimo. Satira nas vodi za ruku, nevidljivo povlači svaki prst končićem drugim. Pokažemo ovo našim prstom, ispričamo i pozdravimo onog našim ričima. Laž, ništa nije voljom našom tek scenarista satira odredila nam uloge.
I onda nam kaže zbogom, i nema me više.
Ali nitko toliko sebi voljen ne može ostaviti djecu svoju. Onu koju voli i onu izvanbračnu nikad željenu.
Ostaje tu, u javljanju jednakom kao i ne-javljanju.
Satira nikad ne odlazi, čak ni na trenutak.
Post je objavljen 08.09.2014. u 00:44 sati.