Drago moje dijete, piše mama tebi...znam da ti poznaš moju dušu, a ne znam što bih ti pisala. Kad nemam ništa lijepo za napisati, da zaigra mamino tužno srce, da tvoja mlada dušica zaplovi veselo u prostranstvo. Čini mi se da je mene tek sada stigla najteža tuga do sada, teško se nosim sine sa životom...stiska na sve strane. Meni se spava...samo da mi je spavati, ne smijem niti izreći svoje misli i molbe prije nego usnem. Tako mi je teško živjeti bez imalo radosti u srcu...pogubila sam smisao života i zbilja sada mislim da je smrt spasenje. Ne znam zašto sam dobila ovako težak križ, pitam se nije li Bog precijenio moje mogućnosti i sposobnosti. Trebala bih se pozabaviti mnogim stvarima, a ništa ne ide. Koliko god probam sebe prisiliti, ne ide. Stalno se vraćam natrag, u neki drugi život dok sam puno toga mogla. Sada nisam u stanju ni pošteni ručak skuhati, a da o intelektualnom radu niti ne govorim. Koncentraciju ne mogu održati i onda postanem ljuta na sebe, sve pustim pa opet iz početka. Do kada će ovo moje ranjeno srce izdržati samo Bog zna. Volim te sine, šaljem onaj naš lepršavi, nevidljivi u visine...a ti samo dašak radosti pošalji.
Post je objavljen 06.01.2014. u 19:31 sati.