Tek kad s odmakom čitamo sebe i naše doživljaje, uživljaje i ostale -aje, možemo upoznati pravog sebe i pružiti si ruku.
Bok, ja! Baš si bila ufurana u taj film, a? :D, podsmjehnemo se sebi i prijateljski si stavimo ruku oko ramena i prošetamo sebe svojom prugom, onom kojom smo tandrkali tako nadrkani ( hihihi) skup sa svojim su-pružnicima. Koji su, na koncu, ipak ispali ne-supružnici. Jer nisu tandrkali u istom smjeru na toj pruzi.
Onda se raskalašiš pa nudiš svoje ruke svakom tko ih poželi dotaći.
Dokazuješ sebi da ima i drugih filmova u koje se moš ufuravati do beskraja.
Jebote, koliko nas ima. Jebote, koliko nas ima! Tih ispruženih ruku koje čeznu da urone u nečije kose, nečije utrobe i izvade im srca, pružajući ih sebi na dlanu. Kao trofej pobjede nad boli.
Ljubav doista jeste Hiroshima.
Bojno polje u kojem nestajemo kad krene kako treba.
Mi osvajači. Mi psi rata. Mi koji ratujemo za mir i jebemo se za djevičanstvo.
Stanimo. Uzmimo predah od filmova u kojima smo glavni glumci. Udaljimo se od sebe samih da bi upoznali sebe same.
Mi smo sasvim drugi ljudi nego onaj dan
Kad je svaka stvar još bila za nas
Post je objavljen 06.01.2014. u 12:49 sati.