O Bože moj, evo sam ti napisala pismo i sve izgubila. Danas mi je jedan od onih dana kada bi bilo najbolje da ne postojim. Toliko sam bolesna da sam sama sebi odveć, ne mogu se pomaknuti koliko me boli i pomiješale su mi se sve emocije koje uopće jedan čovjek imati od nemoći, tuge, bijesa, jada i da ti ne nabrajam. Došla je pošta u vezi s tvojom nesrećom...početak nečega čega se jako bojim. Bojim se svega što ću još morati proživjeti, slušati...jednostavno poželim nestati. Neda mi se...baš ništa više...gubim svoju životnu energiju...čini mi se da kopnim iz dana u dan. Umorila sam se od ove tuge u srcu...jer dobro znam da nikada otoći neće, sve dok se pokraj tebe ne smirim. Znaš, dok plačem...bude mi nekakvo trenutno olakšanje, a ovih dana sam otupila, ni plakati nisam mogla...jednostavno sam zanijemila oko ovih blagdana. Nema se što reći...kako dalje koračati kroz život, kad je to sve samo život nije. Nedostaješ sine moj, boli ta grozna spoznaja da si bio na pragu života i da ti je u sekundi prekinut, u samo jednoj sekundi. Volim te i šaljem ti onaj naš lepršavi u visine.
Post je objavljen 27.12.2013. u 19:37 sati.