Malo sam danas sama sebi teška, nekakva me unutarnja borba same sa sobom ne popušta. Čini mi se da sam počela bježati u san, tako volim spavati...tako ništa ne znam. I nadam se da ću te barem tamo vidjeti, ali nema te ni u san. Svaki puta kad pođem spavati poželim da se ne probudim, ali na žalost, budim se...Ne znam što da ti kažem sine, nisam očekivala da će ovo biti tako teška borba. Znam da se ne smijem predati malodušnosti, beznađu, to ne smijem...ali tako je teško. Jesam li ja dovoljno jaka da to mogu nadvladati, ova moja bol je tako jaka, ona meni neda naprijed. Željela bih da mogu normalno razmišljati, čitati, pisati, učiti...ali misli bježe...vraćaju se k tebi i onda ja naravno poželim doći k tebi. Odmoriti se od ovoga tužnog života, baciti sa sebe sve oklope i poletjeti u prostranstvo bez tuge, boli, patnje. Neću više pisati, tuga je velika, steže me u grlu...znaš da mi nedostaješ. I molim te, dođi u moje snove, javi se mami...nemoj molim te da te moram tako dugo čekati. Šaljem ti onaj naš lepršavi, nevidljivi u nebeske visine. Neka ti Krist Kralj bude milostiv.
Post je objavljen 24.11.2013. u 21:49 sati.