I prolaze tako dani jedan za drugim. Danas je jedan od onih koji su teški, rekla bih nesnosni...ja ne znam zašto, ali danas je stvarno grozno. Zvala sam te, dugo sam te zvala, ali nisi mi se javio. Htjela sam da dođeš, da mi daš ruku, da me povedeš sa sobom, trebala sam te jako, jako. Nema te, ne javljaš se...nemoj mi ubiti ovo malo nade da ćeš doći, da ćeš ipak nekako doći. Kako majčinom ranjenom srcu objasniti tako nešto, to se ne može prihvatiti nikada. Neki se nauče nositi svoju bol, skrivati je pred svijetom. Nadam se da ću i ja naučiti ako budem dovoljno dugo živjela da to naučim.
Ja vjerujem da je nekim tvojim prijateljima teško bez tebe, da im fališ, da su tužni, ali samo majka zna što je bol i tuga. Ne želim zbilja da ikada u životu i jednoj majci zaplače srce za djetetom. Ona majka koja je izgubila dijete, dječaka, mladića, djevojčicu, djevojku, bez obzira koliko je staro, bilo je njeno dijete. Od srca otrgnuto, s majkom povezano nevidljivom niti, kada zauvijek ode, ode i dio majke. Nikada sine više ja neću biti ono što sam bila...jako mi nedostaješ. Svaki dan sve više. Volim te...i šaljem onaj naš nevidljivi, lepršavi.
Post je objavljen 22.10.2013. u 18:30 sati.