Idem ti samo malo napisati, iako zapravo ne znam što bih ti rekla. Bili smo tamo, uredili ti malo dom...dolaze polako dani sjećanja na naše najmilije kojih više nema sa nama. Toliko vas već imam tamo da vas sve nabrojati ne mogu, ali sine moj ti si moja najveća rana. Prerano je to bilo, to nije tako trebalo biti, ali...ja to ne mogu promijeniti i to je najteže prihvatiti. Pomoći nema, povratka nema. Ovi surovi dani su ponekad nepodnošljivi, ali i to teško mogu promijeniti. Boli me nekako sve više...čini mi se da je samo nama život stao. Sreli smo kod tebe tvoje prijatelje, troje ih je bilo dok smo bili kod tebe. Zna mama tko te nije zaboravio i neće te zaboraviti nikada. Znaš, bude mi jako teško i kad radimo nešto. Ti si bio uvijek oko posla, tako je i danas bilo, da ne govorim koliko meni fališ oko svega. Volio si kuhati, nisam to tražila od tebe, sam si to želio...i tako mi često olakšao. Fali i to sada sine, fali sve, a najviše ti. Leti zagrljaj...volim te.
Post je objavljen 19.10.2013. u 21:29 sati.