Čitala sam malo što sam ti zapravo napisala, ja ovo sve pišem iz nutrine i ne pamtim što pišem. Riječi naprosto same izlaze iz mog uma. Analiziram samu sebe i ne vidim ništa osim tuge i bola, drugi koji ovo pročitaju možda mogu gledati svojim očima, ne mogu očima majke koja je izgubila dijete. Tko zna što moj um zapravo želi postići, možda je to obrana od gubitka razuma, odbijanje istine da si otišao. Moje poznavanje psihologije sada ne pomaže puno, drugima uvijek mogu pomoći, sebi sada ne znam. Ovo je vlastita bol, na nju se valjda drugačije gleda. Moja vjera da zemaljski život nije kraj daje mi smisao, jer kad bi to za mene bio kraj onda bih se definitivno pogubila. Ovako trpim, molim i nadam se ponovnom susretu. Poznajem jednu majku koja ne vjeruje, a izgubila je dijete. Njen život je puno teži zbog toga, ona je ljuta, ogorčena, mrzi život, ljude, stalno provocira i ujeda druge.
Zato ja sada nosim svoju tugu i svoju bol na svoj način. Plačem, pričam, tugujem, molim i volim. U meni nije umrla ljubav, to je najvažnije, volim tebe, tatu, braću, Jana i sve ljude dobre volje. Mi smo se uvijek voljeli i koliko god da je sada teško, znamo da si otišao voljen i da nikada nećeš biti napušten i zaboravljen. Živjeti ćeš zauvijek u našim srcima ljubavi, u konačnici iz ljubavi si i rođen. Što da ti danas još kažem, bila sam kod tebe...danas onako posebno mirna. Dođe tako neki dan kada nađem nekakav mir, neki budu jako teški...valjda je i to normalno, valjda sam ja normalna. Pojma nemam...kako god bilo, znam samo da mi jako, jako fališ...da si u mom srcu i da te beskrajno volim. Leti moj nevidljivi zagrljaj u nebeske visine...
Post je objavljen 26.09.2013. u 20:08 sati.