Težak mi je danas dan, jako težak. Ne znam zašto su neki posebno teški, nema trenutka da ne mislim. Danas sam jako, jako ranjiva, isplakala sam more suza, al' utjehe nema. Pitanja stižu jedno za drugim, a na niti jedno odgovora nema. Gledam onaj križ na tvom humku i tako mi se čini nestvaran, ne mogu shvatiti da je taj bijeli križ tvoj, da na njemu stoji ime tvoje. Gledam danas i mislim da sanjam, još meni to nije doprlo do svijesti da je tako, ja još čekam da će se dogoditi nekakvo čudo, da će netko reći da sam bila u bunilu, da sam sanjala. Teško je sine, jako teško...pišem ovdje da nekako preživim, ali vidim da ni to ne donosi utjehu. Ne smijem ni napisati što sve poželim, ne smijem izgovoriti koliko boli. Nismo svi ni satkani jednako, neki nose svoje križeve lakše, neki teže. Ja ne znam da li postoji teži od gubitka djeteta, sve moje bolesti, strahovi, patnje, prema ovom su nula, ništa. Koliko god da sam prošla u životu, sve je bilo ništa u odnosu na ovo. Ti znaš koliko te volim, koliko sam te štitila i voljela dok si bio tu...sve ti znaš sine. Sada te grlim našim nevidljivim zagrljajem i šaljem ti svu svoju ljubav.
Post je objavljen 19.09.2013. u 20:47 sati.