Boris, znaš...meni stvarno nije jasno i zapravo nikada mi neće ni biti jasno, ZAŠTO? To pitanje si postavim tisuću puta na dan, isto toliko puta pokušavam naći odgovor, ali nema ga. Neću ga nikada ni dobiti, samo tuga postaje veća, dublja i stvarnija. Iz dana u dan, sve je teže, nema te kući a ja čekam. Ne znam više ima li uopće suvisle rečenice koju bih izrekla, napisala. Ja znam da nisam jedina majka koja je izgubila dijete, ali...to zbilja nije fer. Ne prema meni sine, što sam ja, tko sam ja da bih se sažalijevala, prema tebi nije fer. Bio si tako mlad, veseo, nasmijan, pun radosti, života, planova...i onda muk, kraj. Nema više ničega, nema radosti, nema veselja, nema planova. Živi se da se živi, jer živa k tebi ne mogu. Imam puno zadataka za obaviti, a ne znam kako. Ja se želim družiti s tobom u mislima, želim proživjeti svaki dan ponovo od dana tvog rođenja, do zadnjeg dana. Ti meni toliko fališ da ja ne mogu prestati misliti, ja moram neko vrijeme još biti sa tobom, moram složiti ove krhotine i polako sastavljati neki novi život. Život bez tebe, život bez života. I ne moram ti reći, ti znaš koliko te volim, mislim da osjetiš moju ljubav i moju bol. Ne mogu više sine, sutra se ponovo družimo. Grlim te najsnažnijim majčinskim zagrljajem.
Post je objavljen 18.09.2013. u 21:53 sati.