Marketing
ZONA SUMRAKA (1)
Sa ultraljubičastim lukom, 2006
Uvodna glazba: Aisha Duo, Despertar
Ukrcao sam se u tramvaj. Tramvaj je pošao. Melodiozan, seksi glas je rekao
- Slijedeća stanica je Bibićeva.
Gledao sam kroz prozor bez osobitih misli. Tramvaj se potom, dakako, zaustavio. Ušlo je nekoliko novih putnika. Vrata su se zatvorila. Tramvaj je krenuo dalje. Ponovo se javio melodiozan, seksi glas obznanivši
- Sljedeća stanica je Pipinićeva.
Ovaj put bio je za nijansu seksualno sugestivniji.
Vozili smo se, stanice su se izmjenjivale, a melodiozan, seksi glas postajao je sve napaljeniji. Gospođa (ili gospođica) na traci sve je više i više afektirala, uzdisala, otezala, umekšavala samoglasnike… Naposlje se toliko prenemagala da se činilo kao da smo prištekani na hotline.
Seks prodaje sve, znao sam, no ipak to nije bilo dovoljno da me natjera da kupim kartu.
- Sljedeća stanica je Končareva! – rekla je na rubu orgazma.
Ha-ha, podrugljivo sam se nasmijao u sebi. A onda me netko tiho zazvao.
- Hej Huc…
Osvrnuo sam. Nigdje poznatog na vidiku.
- Huc – ponovo sam začuo.
Ponovio sam radnju. Ništa.
- Hej Huc…
Glas je dopirao iz zvučnika.
- Jebi me Huc…
- -?-
- JEBI ME STRASNO!
- Ma koji…
- VADI SVOJ DEBELI, KRUTI, MOĆNI BEJBIMEJKER I RASTURI NJIME MOJU VLAŽNU POHOTNU PIČKICU!
Sa izrazom lica – ma čujete li vi ovo – potražio sam lica ostalih putnika. Lica su bila prazna, bešćutna, nezainteresirana. Zadubljeni u misli ljudi su brinuli svoja posla.
- UH, KAKO ŽELIM DA TE KARAM! SVA SAM SE NAPALILA! JOJ ŠTO SAM SE NAPALILA!
Nisam izdržao. Približio sam se prvom putniku i uskliknuo
- Ma čujete li što ova priča?!
- Hm?A?Kako? – nevoljko se trgnuo iz snatrenja.
Bio je to neki starac u baloneru kaki boje, zaudarao je na plijesan i naftalin.
- Velim: čujete li što ova priča?
- Tko – čudio se.
- Ova – pokazao sam prema zvučniku.
- Sljedeća stanica je Savska… - rekla je službenim glasom.
- Da – otpovrne starac.
- I?
- Što i?
- Što velite na to?
- Vrlo je informativna – zaključi.
- Nalazim da je vama ovo zasigurno nevjerojatno smiješno – rekao sam nastojeći da se zadržim u granicama pristojnosti.
- Ne nimalo – frknuo je bijesno i drsko mi okrenuo lice.
Skoro sam ga žvajznuo.
Dakle tako, pomislio sam, oni bi da se zabavljaju na moj račun! E, pa neće moći! Otvoreno sam se usprotivio uredničkoj koncepciji zabavnog programa Hrt-a, plitkom i neduhovitom i nadasve ružnom voditelju skrivene kamere i čitavoj toj glupoj fukari pred televizorom što gricka krekere i vonja na ustajali znoj i urin…
Nesmanjenom žestinom nastavila je da me seksualno uznemiruje.
Ozlovoljilo me to. Hinio sam ravnodušnost. Trudio sam se ostaviti dojam čovjeka koji ne haje koliko je crnog ispod nokta. I, da, povremeno bi zijevnuo dajući do znanja da se užasno dosađujem.
Nije se obeshrabrila, pičila je sto na sat: joj što bi da mi radiš, joj što ću da ti radim, sve u tom stilu…
Postajalo je izrazito glupo i pitao sam se dokle će tjerati loš fazon.
Kada smo stigli na glavni gradski trg reče
- Mole se putnici da napuste vozilo,
pa nadoda
- svi, osim Huca.
Poslušna gomila, bez riječi protivljenja, poče napuštati vozilo.
Krenuh i ja, naravno, kad ono neće šaka da otpusti dršku. Povučem, a prsti se stegnu. Što jače vučem to čvršće stežu. Uplašio sam se. Zbilja sam se uplašio. Ne znam kako ovo rade, no to je podli trik. Nastojao sam sačuvati trijeznu glavu. Udahnuo sam duboko. Jednom, dvaput, triput.
Pošli smo dalje.
- Napokon sami – veselo reče.
Takva vrst veselosti naviještala je opasan zaplet.
I dalje sam glumio nezainteresiranost.
- O mili, danima te promatram. Svaki put kada uđeš obuzme me živinska pomama. Iz breskvice mi procuri sladostrasan med… - nastavila je po starom.
- Gle lijepog ćuke – uskliknuo sam.
- … rasplamsa se strast, a zbor kerubina zacvrkuće na uho pjesmicu lascivnog sadržaja…
- I još jednog lijepog ćuke!
- Maleni moj, činit ćemo lijepe stvari!
Zafućkao sam atonalnu pjesmicu, nešto od Schoenberga.
- Pođi do srednjeg izlaza i pritisni dugme za izlaz.
Nije mi bilo na kraju pameti da je poslušam, pa ipak mimo svoje volje učinih što traži.
Prišao sam i stisnuo dugme. Ispustila je jedan nježan – ah!
Ponovo sam stisnuo dugme. Ispustila je jedan nježan – oh!
Počeo sam manijakalno pritiskati prokleto dugme.
- …ah-oh-ih-uh----- a----a-- aaaa ---uuuuuu-----mmmmmm-----aha-aha- je-je…
Tražio sam dobar ritam.
- …iiiii---uuuuuu------aaaaaa----jiiiii – mmmmmhhhh----o—o----o!
A onda sam ga ulovio.
- NEMOJ STATI – vršitala je.
Da stanem? Niti sam želio, niti sam mogao. Bio sam potpuno u njezinoj moći.
- Mhhhhhmmm--- mhhhhmmm- mhhhmmm – oh – jes – to–to-to…
Raspametio sam se od sveg tog mrmljanja, stenjanja, uzdaha i cvileža. Želio sam da joj ga utrpam, samo utrpam gdje?
- LIŽI GADE! LIŽI MOJU UZAVRLU PICU – naložila je.
Presavio sam se u struku i počeo lickati, grickati, nosićem gurati mehanički klitić.
- KRISTE BOŽE! KAKO DOBRO TO RADIŠ! – rastapala se od užitka.
Ah, taj modus operandi! Imao sam prakse i znao sam svoj posao. Pouzdanim putem vodio sam je ka vrhuncu.
A onda je svršila.
AAAAAAAAAAHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHH!!!!!!!
Epohalno! Svjetski!
Tramvaj je snažno zadrhtao, jednom, dvaput, val vrućine prešao je preko mog lica, žarulje su redom praskale pod visokim naponom, vozilo se iznenada ukopalo na mjestu. Odletio sam sve do prazne vozačeve kabine, tresnuo o debeli pleksiglas i srondao se na pod.
Neko vrijeme ništa se nije zbivalo. Ležao sam pritajen i osluškivao. Tek bi povremeno, gdjegdje, zaiskrio kratak spoj.
- Mačak, bio si sjajan – reče napokon deus ex machina. – Nikada me nitko nije ovako oralno opslužio!
Glas je bio umoran, no blažen.
Ja sam pak bio pomiješanih osjećaja, nešto između ponosa i blagog povraćanja.
- Pax vobiscum, idi sada…
Vrata su se otvorila uz tresak.
Tada je preuzeo strah. Užasan, paničan strah!
Pojurio sam i trčao bez prestanka sve dok se nisam našao sred maksimirske šume. Tek okružen šumom, grmljem i gustišem osjetio sam se sigurnim. Umoran kao iznemoglo pseto povraćao sam se hvatajući zrak oslonjen o bukovo drvo. Testisi su mi nabujali, bili su ogromni i užas bolni. Pošteno me namučila drolja! Pod hitno sam morao iskipati te, sad već kronično neurotične spermatozoide. U stablu sam našao zgodnu rupu, nagurao unutra malo mladog lišća, izvadio alatku, pljunuo u šaku, prošetao kožicu i turnuo ga sa mislima upućenim Scarlett. Dražesnoj, maloj, putenoj Scarlett!
(nastavit će se…)
Paul McCarthy, The Garden, 1991-92
Post je objavljen 18.01.2013. u 02:10 sati.