Dignem pogled i ugledam ga kroz lišće. Bezobrazna ljetna svjetlost prodire kroz zelenilo.
„Ma hajde, siđi. Razgovarat ćemo.“
Ne odaziva se. Pogladim koru drveta i osjetim kako je gruba.
„Zar stvarno želiš da dođem gore?“
I dalje ništa. Nema mi druge. Ogledam se oko sebe.
Prazne klupe. Dječak vozi bicikl s pomoćnim kotačima. U daljini muškarac s malenim ruksakom nezainteresirano korača. Netko otključava automobil.
Oslonim nogu na klupu, drugu na udubinu u drvetu i uhvatim prvu debelu granu. S mukom se privučem i sada slobodnih nogu naslonim trbuh na nju. Visim kao komad rublja na žici.
Bože, kako ću se poderati.
Nastavljam dalje, lakše je. Provlačim se sve više i više u visinu. To mi se ne sviđa, ne naročito.
Konačno sjedam na zadebljanje njemu nasuprot. Ništa ne kaže.
Moram doći k sebi. Moje se disanje polako smiruje dok promatram vlastite dlanove. Crveni su i uznemireni. Sićušna tekstura podsjeća na koru drveta, samo mekšu, topliju.
On sjedi u svojoj crnoj majici i trapericama. Plete.
Iz stare platnene torbe izvire vunena nit, a završava između njegovih nježnih prstiju. Ne diže pogled. Provlači očicu za očicom, pažljivo omotava vunu.
Zapuše vjetrić i zajedno s toplim listićima zaplešu i vrhovi njegove duge kose.
„Grego, molim te. Sjediš ovdje već satima. Dođi sa mnom kući.“
Podiže pogled i jedna se malena prozirna loptica otkotrlja njegovim obrazom.
„Potjeh je uginuo. Znam, teško je. Dopusti bar da ti pomognem.“
Njegove se ruke smire. Stavlja igle u torbu i slobodnim rukama prolazi licem, zaklanja kosu unazad, diže je u visinu i ponovo prosipa.
Progovori nježnim treperavim glasom:
„Lea ga je donijela kući kad je još bio malo čupavo mače.“
Zaustim, ali se predomislim. Shvaćam da se ne radi samo o jednom mačku koji je uginuo.
„Mogu li nešto učiniti za tebe?“
Pogled mu je odsutan. Gleda ravno u prošlost. U meku crvenu kosu koju nisam poznavala, dva radosna oka, usne koje su znale šaputati njegovom srcu.
„Kupila sam sladoled. Dođi sa mnom. Ima i čokolade. Jest ćemo.“
Pričekam, a onda krenem silaziti znajući kako ništa drugo nije u mojoj moći.
Udarim se u koljeno i jauknem. Iskobeljam se do najniže grane, skupim hrabrosti i skočim.
Park je sada gotovo prazan. Prolazi žena na biciklu koji pucketa. Očistim se od mrvica i lišća, još jednom pogledam u krošnju, a onda se uputim.
Ne napravim ni par koraka kad začujem šuštanje. Brzo se okrenem i ugledam zelenilo koje treperi, savija se.
Odjednom tamna čovjekolika krpa koja pada s drveta.
Začuje se tupi udarac o zemlju i jauk. Potrčim.
„Čovječe! Jesi li dobro?“
Okrene se na bok i tako ostane. Čučnem.
„Da sam ja Potjeh sada bih se dočekao na noge.“, kaže.
„A da sam Lea, sada bih počeo plakati.“
Primim njegov trup i svom ga snagom krenem vući. Ne odupire se.
„Ali ti nisi ni Potjeh, ni Lea. Ti si Grego i sad ideš sa mnom.“
Ustajemo. Vadim lišće iz njegove kose.
„Uredu?“
Kimne. Otpuhnem jednog zalutalog mrava s njegovog ramena, uzmem ga pod ruku i mi se uputimo.
Post je objavljen 28.06.2012. u 11:42 sati.