PJESMA O VILI
Zima prođe svanu pramiliće
Po Promini procvijetalo cviće.
U proljeće su ptice zapivale,
Pod Prominom vile zaigrale.
Rudna zora nije zabilila,
Kad je mene pozivala vila,
U planinini di nam cvita cviće
Nad Prominom otkud sunce sviće.
Ona meni sa proplanka viče
Kaži momče s čim se cure diče.
Kako svoje lice uzgajaju.
I s čime se mlade zanimaju.
A ja vili ovu rič odvratim
Čekaj vilo domalo češ znati
U Promini devet sela ima,
Triba znati divojke po njima.
A bila vilo viruj mi ka Bogu
Sve divojke valiti ne mogu.
Ako kudim moja je sramota
Jer i ja sam prominskoga roda.
S tvojom moći i soricom bajnom
Sve što kažem nek' ostane tajno.
Slušaj dalje moja vilo bjela,
Započet ću od Razvođa sela.
Tu su cure što u rudi rade,
Naveliko novaca zarade,
Svoje novce nikome nedaju.
Što god oće za njih uzimaju.
Zato nose svilene šudare
Oko vrata gizdave đendare.
Blago momcim koji se uhvati
alaj će se para nagrabiti.
A oklajkuše ko u malom gradu,
svakome se narugati znadu.
Na čas smrti ne dobile sviću
Svakom će se narugati mladiću.
Stid nemaju Boga se ne boje,
Ne bi tako da za bankom stoje.
Sukonovačke cure blizu Cote,
Igraju se s momcim na balote.
Cilog dana na balote igraju,
A po noći s momcim briškulaju.
E, sad ću se uputiti na da se
Spomenut ću Lukar i Matase.
U Lukaru žive vode dvi su,
Mnoge cure umile se nisu.
Primetače čelma im sapuna.
One o tom nevode računa
Kaži meni Gospe od Čatrnje
Imal’ koja bez ijedne mane.
A mataske slaba ime je srića.
Svaka ima nekolko kablića.
Mliko nose u Knin pa prodadu,
I kupuju puder i pomadu.
Zato one vavik su pri gradu
I gospodski se ponašat znadu.
A ljubotičke u zelenom gaju.
Misto pisme one nabrajaju.
Svaka vavik kuka i jauče,
Kao da je neprijatelj tuče.
Naročito kad do Krke odu,
Kao da su na nekom sprovodu..
Čitluške su blizu kapelice,
One žele postat divice.
U kapeli kleče svakog dana
Uz mantiju mladog kapelana.
One mole po noći i po danu,
Da u raju misto sačuvaju.
Blago momcim' kojim pripadaju,
I za njih će biti mista u raju.
A mratovske ovce uvračaju.
Kod Martina u zvona lupaju.
Cilog lita u krevet ne ležu,
One stalno za zvona potežu.
Ubila ih Isusova mati
od njih narod ne može spavati.
Bogatske su blizu bogočina,
Svaka cura poštena i fina.
Svaki posa one raditi znaju
Pa se zato momcim dopadaju.
Teško brime one stalno nose,
Naročito kad se trave kose.
Puljankuše iznad brine šeću,
Visoko se među curam meću.
Krka im je kraj donjih mlinica
Ima i njih kaljavoga lica.
Još je u njih vrilo od Miljacke,
Dino krijuć nose prati biljce.
Buve trenu da ih voda nosi.
Kući biže po jutarnjoj rosi.
E, kroz Prominu i svih devet sela,
Pivam pisme svakojakih vela.
A ova je pisma proizvoljna
Sanjom vilo budi zadovoljna.
Ja sam čuja od junaka stara,
Di se vila s ljudim razgovara.
I on mi je govorio tada,
Mnogo ljudi da od vile strada.
Ali ti nisi ka obična vila,
Mome srcu ti si uvik mila.
Sad se vilo vini u planinu,
Pozdravi mi svu našu Prominu
Možda san više dosadila svima sa svojon Prominom , ali
eto morala san Vam , dragi moji blogoprijatelji prinit dio
kulturnog nasljeđa iz mog kraja , poteklog iz naroda...
Ovu pismu o Prominskoj vili meni je prinija moj ćaća ....
Da se ne zaboravi...
target=_blank>
„Volim kuću kraj prominskog puta, sagrađenu od kamena ljuta
To je kuća sa svetim znamenjem, sagrađena znojem i poštenjem“
Zdravi i veseli bili
dobri moj svitu
Post je objavljen 01.05.2012. u 13:00 sati.