Možda bi za ljubav hrabar,
za dva života naučio biti.
Uskladišten putnik,
u mršavome mesu
u ovom sada titraju mi kosti.
Nateže se duša
s pravilima igre sadašnjeg života.
Mulja
i trsi se.
Izigrava stoljetne zamke,
i preživljava.
Dušom se među ljudima stidi.
Nije duša od krvi i kostiju
da se u zemaljskoj prašini uklapa.
I ne urla ljudskim kricima
da je raspoznaju smrtni u beštimama.
One dane kad opravdava se zbog emocije,
jer u ludnici za promatrače svi su jednako bolesni,
prate samo životinje što mutavo pasu sa strane.
Srećom su im nerazumljivi jezici.
U govnima do grla,
usmrđeni od bahatosti,
sve je godinama isto.
Post je objavljen 23.03.2012. u 00:11 sati.