Duša se zagađenom vodom tušira

Možda bi za ljubav hrabar,
za dva života naučio biti.
Uskladišten putnik,
u mršavome mesu
u ovom sada titraju mi kosti.

Nateže se duša
s pravilima igre sadašnjeg života.

Mulja
i trsi se.
Izigrava stoljetne zamke,
i preživljava.
Dušom se među ljudima stidi.

Nije duša od krvi i kostiju
da se u zemaljskoj prašini uklapa.
I ne urla ljudskim kricima
da je raspoznaju smrtni u beštimama.

One dane kad opravdava se zbog emocije,
jer u ludnici za promatrače svi su jednako bolesni,
prate samo životinje što mutavo pasu sa strane.
Srećom su im nerazumljivi jezici.

U govnima do grla,
usmrđeni od bahatosti,
sve je godinama isto.