Marketing
TOM ČEKAČ
-Vaše zanimanje?
- Čekač!
- Pekač?
- Ne, čekač rekoh.
- Čekač?
- Da, profesionalni čekač!
- Kako to mislite?
- Tako, oduvijek nešto čekam. Kada sam bio dječarac čekao sam da odrastem pa da pođem u svijet i činim što me volja; kao prvašić nestrpljivo sam čekao da postanem četvrtašić, kao četvrtašić ošmašić; gotovo sam izludio čekajući da prođe srednja škola – pravi pakao, sve glupak do glupaka; potom sam čekao da završim fakultet i postanem svoj čovjek, ali avaj, to nije išlo glatko, iako sam bio najbolji student i dobio rektorovu nagradu, na burzi sam nekoliko godina čekao posao; kada sam se napokon zaposlio trebao sam čekati smjenu generacija da bi napredovao i dobio veću plaću. Žena u koju sam bio zaljubljen udala se za drugog. Naravno, znao sam da je to pogrešan odabir i da neće potrajati pa sam čekao da dođe pameti. Pet godina kasnije i toj je ludosti došao kraj, no onda je odnekud iskrsnuo taj glumac, smotao ju je sam tako, i oni su se na brzaka oženili u Las Vegasu. Zamislite kakav baksuz! Pa dobro, rekoh, ako sam toliko čekao, mogu još malo. Ali molim vas, ne smatrajte me potpunim maloumnikom, zabavljao sam se i ja u međuvremenu, imao sam svoj hobi – pecanje. I šah, dakako. I tako, dok sam tako čekao umro je socijalizam, raspala država i započeo je rat. U podrumu sam čekao da prođe, a što ću, nije to bio moj rat. Srećom prošao je brzo, ali zato se tranzicija pretvorila u revoluciju koja teče. Čekao sam da se uspostave zdravi tržišni odnosi, da naraste BDP, da iziđemo iz recesije i naravno, da uđemo u EU. Trajalo je to kao moja otplata kredita za stan, znate što mislim. Sad čekam mirovinu, svaki mjesec, ne mogu je iščekati, jedva sastavljam kraj s krajem. Kako sam u proznim godinama čekam i da mi madame Smrt zakuca na vrata. Al' kucaju samo inkasatori. No, strpljiv sam ja, dok je čekam gledam TV i čitam novine. Dobro, pomalo roštam i po kontejnerima, ali putimo sad to. Znate, jučer sam našao jednu zgodnu vjesticu u novinama koja kaže da je neka medicinska sestra što je godinama radila s pacijentima u terminalnom stanju, objavila knjigu sa popisom najčešćih stvari zbog kojih ljudi žale na kraju života. Među inim, ljudi se naviše kaju jer su radili ono što se od njih očekivalo umjesto onog što su željeli, te što nisu imali hrabrosti izraziti svoje osjećaje. No je li uopće mogao biti drugačiji odgovor, pitam se. Za život jednostavno treba imati muda, zar ne? Ne znate. Ma što velite, vi ste madame Smrt? Pa, imate vraški dobre noge, gospođo...
Glazba za ugođaj: Claude Debussy - The Snow is Dancing
Post je objavljen 04.02.2012. u 19:27 sati.