Sretna sam. Smije li to čovjek reći glasno u ovom kaosu. Naravno da smije; baš zato što je kaos.
Gledam u sat, časovnik koji sam dobila na poklon. Još je navijen na njujorško vrijeme. Ne znam da li je 8 pm ili am, ali nije ni bitno. Bitan je hod; bitan je skok; bitan je preskok.
Bitna je priča koju sam čula i ona iskrenost kojom je ispričana.
Hvala ti. Satovi nam pokazuju isto vrijeme, napokon, i srećom.
„Bolest našeg društva bila je duboka.
Jedna stara kineska priča me izvukla iz ponora:
Velika planina je svojom senkom zaklanjala malo selo. Zbog nedostatka sunčeve svetlosti, deca su rasla rahitična. Jednog dana, seljani ugledaše najstarijeg u selu, kako je pošao izvan sela. Sa keramičkom kašičicom u ruci.
- Kuda češ? – upitaše ga. On odgovori:
- Idem u planinu.
- Zašto?
- Da je pomerim.
- Sa čim?
- Sa ovom kašičicom.
- Ti si lud! Nikad nećeš uspeti!
- Nisam lud: znam da neću uspeti, ali neko mora da počne.“
Alehandro Hodorovski, Mistični kabare (španski nacionalni bestseler), 2008.
Post je objavljen 02.11.2011. u 01:48 sati.