U fazi sam koncerata.
Imam kartu za Parni Valjak, kupujem za Sade, a jedva čekam mig Roberta Marekovića
kako bih konačno otišla i na Swingerse.
Koncerti su gala, pogotovo u zimi kad je hladno i mračno i totalno bezveze i depra možda
negdje s velikim guštom planira sačekušu.
I tako ja jednog dana surfam po Eventimu i gledam raspored dvorane i sve se nekako mislim....
za Valjak imam za parter, ali za Sade...ne mogu to ni na glas izgovoriti, ali istina je.....ozbiljno
razmišljam o ... tribinama.
Da se razumijemo, tribine nisu kul. One su za mamine sinove i kćeri koji su predobro obučeni
pa se boje da će se zgužvati i uznojiti. Tribine su predaleko od ikakve akcije.
Ako si na tribinama ne možeš uloviti palice Mela Gaynora i neće te poprskati Bossov znoj.
Kad sam kupila ulaznice za Depeche Mode na lijevoj tribini negdje u sredini bila sam razočarana.
Bend se jednostavno ne okreće toliko u stranu da bi ti bilo zabavno, zaključila sam.
No u međuvremenu sam stekla veće koncertno iskustvo i sada dok gledam plan Arene....jedino o čemu razmišljam je
kako sam na Springsteenu dobila teži muskulfiber jer sam većinu koncerta stajala na prstima
i psovala prvo zračnu udaljenost do pozornice (koja je bila sasvim u redu, ali ipak veća nego što sam navikla)
a drugo dvometraše ispred mene.
A na Pet shop boysje tribina bila sasvim dobra i baš mi je bilo fino na njoj.
Još jedno grozno priznanje: zamalo sam uzela tribinu za Valjak!
Još groznije priznanje: ponekad mi je žao što nisam uzela tribinu jer očekujem da ću biti negdje daleko daleko od svega!
No najgora stvar je što tako danima razmišljam o tim tribinama i pitam se...jel to znak starosti?
Post je objavljen 17.10.2011. u 21:09 sati.