Sanjala sam staru bakinu kuću i u njoj miris ...kog sad ne mogu da se setim...spokoja...
Sanjala sam staru fotelju u kojoj ja, sa svojih petnaest - šesnaest godina sedim, nogu podvijenih ispod sebe i gledam kroz prozor sa plavim okvirom...
U snu znam da sam na javi mnogo godina starija, ali ne marim, čekam baku da dođe...
...I dolazi...
Ona je sela naspram mene i gledala me...
Čavrljale smo kao nekad a baka se smejala..
Imala sam petnaest - šesnaest godina noćas...
Nebo je bilo plavo i visoko...
Bilo je leto, jedno od onih leta kad se vazduh ljuljuška oko zelenog drveća...
Spokoj i mir...
Sigurnost koju pruža samo to doba, detinje...
Probudila sam se sa tim osećajem: želim da živim...
I nisam nimalo tužna...možda malo setna, ali srećna...
Vreme je prošlo, vreme je sadašnje...
Biram sadašnjost i budućnost, a prošlost?
Prošlost je uramljena u mom Srcu i služi, da povremeno bacim pogled na te kao nebo, plave oči, izboranu kožu i snagu kojom je odisala... A buducnost? Ona je lepsa od najlepseg sna....
..... cekam moju baku, veselu, mladu, punu zivota.... cekam je da dodje.... i doci ce sigurno.... sigurno... A ja cu je cekati i docekati....
Post je objavljen 02.09.2011. u 23:08 sati.